Pepersi

Moja leta od 2000. do 2004. su bila sazrevajuća, oslobađajuća...Tada sam živeo u ulici Bem Lilike, u mom malom parčetu slobode. Danju sam spremao ispite a noću lutao po gradu. Voleo sam da učim...bio sam u svetu gde je sve zavisilo samo od mene. Jutra su mirisala na kafu i svežina je ulazila kroz prozor dok sam pravio planove koliko preći za predstojeći dan...I brzo bi to išlo...komšije su odlazile i vraćale se s posla, senke smokve i lešnika bi brzo prelazile preko dvorišta a ja sam rešavao jednačine, crtao grafike i razmišljao o modulacijama digitalnih signala...sve dok Brana i Adrijana ne bi prošle ispred kuće...Bilo je tada vreme da se planira veče.

Novosadska leta su magična. Bulevar je živ. Toplina izbija iz asfalta, iz betona i zidova zgrada. Ponoć je a ima 28 stepeni. Idemo na Štrand na piće. Ogromna crna reka je pred nama a po njoj šljašte narandžaste iskre Mosta slobode. Osećaš se kao da ti je ta obala kuća...

Voleo sam tada da slušam Peperse...oni su mi uvek bili asocijacija slobode, osećaja da si kod kuće svuda gde imaš prijatelje. U toj noći, bosi na pesku, pričate besmislice, pravite glupave šale i smejete se do neba. Kakva sreća!

Jutros sam vozio iz Kembridža za Huntingdon. Susan i ja smo se vraćali iz izlaska. Sa društvom sa plesa smo bili na večeri u kineskom restoranu i posle u "Salsi". Pričali smo o njenom razvodu, o našim prijateljima...i kako svako ima neke probleme...Ubacio sam CD Pepersa i već prvi akordi su me podsetili na one vrele ulice...a vozio sam kroz magloviti Huntingdon road ka zapadu...sa obe strane puta su se smenjivale siluete stabala i stubovi sa narandžastim osvetljenjem. Zabacio sam glavu na uzglavlje od sedišta i posmatrao kako putujem kroz prostor i vreme. Scena je bila kao iz nekog čudnovatog sna. Magla svuda oko nas...Polako sam vozio, levom stranom, i pitao se ko li sada sedi na onim ležaljkama u onom kafeu na Dunavu...Život je čudan i nepredvidiv. Ali baš zato i uzbudljiv.

Danas idem ponovo u Kembridž, da bos šetam sa prijateljima uz jednu novu reku...

Parče leta u maglovitom Kembridžu

Kembridž nudi mnogo za ljubitelje salse. Svakog dana se u različitim klubovima drže časovi i posle njih tzv. "social" - plesne žurke. Centralno mesto zauzima klub "Salsa" ali popularni su i časovi u St.Paul's Centru i klubu Cellar Bar 8. Dominira New York stil ali viđam i dosta ljubitelja kubane. Ja plešem NY. Vodeće su četiri škole salse: PureSalsa, SalsaBravo, LattinCollective i škola Nelsona Batiste.

Englesku svi vezuju za pabove ili clubbing ali ja svakog petka i subote sa društvom izlazim u "Salsu". Jednostavno, izlazak ne mogu da zamislim bez plesa.

Ntoman

Last Friday was Nina's birthday. After beer in a pub in Cambridge, we (Nina, Marianne, Zeljko, Vesna and me) went out to Club Salsa. DJ played one song I liked and heard many times before but didn't know its title. It was "Ntoman" by Africando. Here's the video with it.

GTA San Andreas - SF-UR (San Fierro Underground Radio)

This is one of my favorite old skool collections. I came across it when I searched for some old stuff on the Internet, including house music from the end of 80s and the beginning of 90s. It was actually released as an official soundtrack of the computer and video game "Grand Theft Auto - San Andreas". Here's the list of its brilliant tunes:

01. Joe Smooth - Promised Land
02. 808 State - Pacific
03. A Guy Called Gerald - Voodoo Ray
04. Frankie Knuckles - Your Love
05. Raze - Break 4 Love
06. Cultural Vibe - Ma Foom Bey
07. Jomanda - Make My Body Rock
08. Ce Ce Rogers - Someday
09. NightWriters - Let The Music Use You
10. Mr Fingers - Can You Feel It
11. Marshall Jefferson - Move Your Body
12. Maurice - This Is Acid
13. The Todd Terry Project - Weekend
14. Fallout - The Morning After
15. Robert Owens - I’ll Be Your Friend
16. 28th Street Crew - I Need A Rhythm

Salsa - kako je sve počelo

Oduvek sam voleo da đuskam kada sam bio u izlascima. Sedenje i ćaskanje mogu da podnesem možda četvrt sata, a onda mi već počinje biti dosadno jer se, nakon saopštavanja tračeva ili šablona u dijalogu "problem-savet/podrška", iste priče počinju prepričavati po milioniti put, i to najčešće one koje me niti dotiču, niti interesuju. 15 minuta je dovoljno da se saopšti ono što je bitno, da se postave pitanja i daju odgovori. Sve više od toga je nepotrebno i to smatram čistim gubitkom vremena. Leđa mi se ukoče, noge utrnu, i ja imam potrebu da ustanem i da se razmrdam. Kako to baš nije prikladno raditi u ugostiteljskim objektima tipa kafane, kafića ili paba, kada se biraju mesta za izlaske, insistiram na prostranim klubovima i diskotekama, mestima gde se može đuskati i "cirkulisati". Ako želim s nekim da se ispričam, otićemo u šetnju na čist vazduh ili ćemo se čuti telefonom. Izlazak za mene nije izlazak ako se bar pet puta pošteno ne preznojim od plesa!

Kada sam otkrio noćni život i diskoteke, najviše sam voleo da uživam u muzici i đuskanju. Bili su to neki moji pokušaji break i disco dance-a ali mahom neartikulisani pokreti, bazične reakcije tela na ritam u prostoru. Pravu lepotu plesa sam počeo da otkrivam tek 2005. godine...

Tog leta su se odbrojavali poslednji meseci moje mladalačke horske karijere. Pevao sam u horu Gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj", "Haširi", u horu AKUD-a "Sonja Marinković" da bih na kraju bio u KUD-u "Svetozar Marković". Skoro 12 godina proba, upevavanja, beskonačnog vraćanja na "kritične delove", proveravanja "da li je pala intonacija". 12 godina druženja, zezanja na probama, smeha i opomena dirigenata...belih košulja i crnih pantalona, zajedničkih putovanja, slatkih napetosti pred nastup, ekstatičnih momenata tokom grupnog muziciranja, kao i "proderavanja grla" od pevanja u busu u povratku...

Malo sam već osećao zamor i zasićenje i želeo sam da počnem sa nekim novim, dinamičnijim hobijem. Sudbina je htela da mi osoblje ambasade Republike Italije pomogne da lako donesem odluku da prestanem sa pevanjem: meni i još par članova hora uskratilo je vizu za odlazak na takmičenje horova u Arezzo. Bilo im je sumnjivo jer smo bili relativno sveži diplomci i imali kratak radni staž. Ni kriv ni dužan sam bio žrtva neke svetske politike, nekih čudnih kriterijuma. Nisam imao priliku da kažem svoj stav, da se izborim za svoje pravo. Samo sam ispratio svoje prijatelje i poželeo da osvoje neku nagradu.

Hor "Markovića" se u Novi Sad vratio okićen zlatom a tih dana me je moja tadašnja koleginica Dragana, koja je išla na klasičan ples u školu "Allegro", obrađivala da odem sa njom na salsu u "Sport cafe" na Bulevaru Oslobođenja. Plesovi dvoranskog tipa me nikad nisu interesovali...čak sam osećao i neku odbojnost kada bih video zalizane face kako vrckaju i istežu se u kostimima sa šljokicama...

Dragana je ipak uspela da me ubedi i jedne srede smo se pojavili na salsi. Bilo je to sasvim novo iskustvo za mene. U relativno uzanom prostoru, između stolova i stolica, momci i devojke su bili poređani u dva reda i ponavljali su pokrete koje su pokazivali Choma i Sanja. Choma je momak koji se sa Kube preselio u Srbiju i koji je u poslednjih nekoliko godina vrlo popularizovao salsu u našoj zemlji. Stao sam naspram Dragane i pridružili smo se ovom veselom društvu koje je plesalo uz vrele kubanske ritmove. Pošto imam osećaj za ritam i muziku, a i ne stidim se da đuskam u javnosti, nije mi bio problem da pohvatam korake. Ipak, to me nije zadovoljilo. Kada sam u pauzi video jednog drugara, Nenada, kako igra sa dve devojke istovremeno, i kako one vrište od uzbuđenja dok ih je on vešto okretao, u meni se rodila muška ljubomora i rekao sam sebi da i ja moram savladati tu veštinu: odlučio sam da se upišem u školu plesa.

Nakon isprobavanja nekoliko plesnih klubova, našao sam da mi koncept časa, atmosfera i sam prostor najviše odgovaraju u "Queen"-u. Prvi ples koji sam tamo učio bila je ča-ča, i sećam se kako sam je igrao sa jednom Tamarom iz Kaća. Osnovni korak, okret pa otvaranje...

Bez obzira kako sam bio raspoložen pre časa, kući bih se vraćao napunjen pozitivnom energijom. Nisam očekivao da će mi se ples toliko svideti. Shvatio sam i da su ljudi koji idu na ples otvoreni, komunikativni i dobrodušni. Jer samo takve ples i može da privlači. Nikad nisam voleo pozere i foliranje. Iza tih krutih i nadrndanih lica obično se kriju ili strahovi ili zloba.

Jedva sam čekao ponedeljak i sredu uveče, pa da se prošetam Bulevarom do diskoteke Queen, obujem svoje braon cipele za ples pa da sa Acom, Dejanom, Bogijem...krenem rumbu ili tango sa našim dragim partnerkama - Anom, Marijom R., Marijom K., Zorom, Branom, plavom Tamarom i crnom Tamarom...Instruktori Atila, Laki i Boki su sredinom sezone uveli i plesne večeri petkom. Bio sam vrlo srećan jer smo dobili jedno veče ekstra gde smo mogli da vežbamo korake, u opuštenoj atmosferi. Te zabave su mi bile jako drage i stoga što su svojom nevinošću odudarale od drugih "napucanih" žurki u gradu. Ples i direktni kontakt su mnogo plemenitiji i kreativniji vid druženja od nekog isfoliranog merkanja, stajanja i gunđanja dok se žvalavi flaša piva u nekom ćošku, ili od nekog nadvikivanja gde decibeli paraju uši. Ovo je tako lepo, kulturno i pitomo.

Sa društvom sa plesa sam počeo da se družim i van časova. Razmenili smo telefone, počeli da razmenjujemo porukice, da izlazimo zajedno i idemo na koncerte. Jedan od najboljih provoda nam je sigurno bio na koncertu grupe Cubismo u klubu "Trema". Tu smo voleli da plešemo uz "Milu Ćopezo" ali i nedeljom, kada je Robika iz "Orfeja" organozovao plesnjake. Uvek sam voleo da plešem sa devojkama iz drugih škola jer sam voleo da proverim umem li da vodim partnerku koja ne zna korake unapred ali i zato jer bih od njih uvek naučio nešto novo.

Četvrtak je bio rezervisan za Cubismo. Lepa sećanja me vezuju za taj kafe-klub. Tu sam počeo da kombinujem korake iz standardnih latinoameričkih plesova koje sam učio u Queen-u sa koracima salse koje sam ovde usvajao. Chomini javni časovi salse su se iz Sport-a preselili u Cubismo i nikad neću zaboraviti atmosferu na spratu gde smo svi bivali spakovani kao sardine, vreli i mokri od plesa. Jedne letnje noći smo čak plesali na ulici, ispred kluba! Kakav je to bio oslobađajući osećaj!...Kao da je ceo grad bio naš! Vrhunski provod!

Ples je, kao i diploma, pasoš za ceo svet. Diploma otvara vrata za posao, a ples otvara vrata za druženje i upoznavanje novih ljudi. To sam doživeo avgusta 2006. godine, kada sam turistički boravio u Londonu i sa Radžom obilazio salsa klubove. U klubu "Salsa", na Charing Cross Road-u, nismo nemo stajali već smo grabili devojke iz mase i plesali sa njima. A tamo je konkurencija vrlo žestoka jer je to kao neki zavičajni klub imigranata iz Latinske Amerike i tu sam video ekstra plesače i zaista komplikovane koreografije. Ja ne plešem na nekom visokom nivou, često i grešim, ali to radim iz srca i sa stilom :)

Kada sam se 2007. preselio u Englesku, u ovo relativno malo provincijalno mesto, znao sam da moram pronaći neki hobi kako bih se socijalizovao i stekao nove prijatelje. U izlascima po lokalnim diskotekama i pabovima sam shvatio da ovo nije London, da se ovde svi međusobno poznaju i da devojke ne haju mnogo za strance. Doduše, ni moj engleski nije bio na nekom nivou pa nisam mogao da im priđem na način kako bih to učinio da sam mogao da im se obratim na mom maternjem jeziku...Ipak, nije mi bilo žao jer se sigurno ne bih usrećio sa nekom od tih pijanih, neškolovanih, bezobraznih devojaka, koje su mahom bile i razvedene majke, a tek zakoračile u dvadesete...

U pomoć mi je pritekla salsa. Na internetu sam potražio da li u Huntingdonu ili okolini postoji neka škola plesa i pronašao sam da su ponedeljkom časovi salse u obližnjem selu, St. Ivesu. Otišao sam na prvi čas i shvatio da je ovo bio pun pogodak, i po pitanju društva, i po pitanju plesa. Instruktori iz iste škole, PureSalsa, četvrtkom su držali časove u Kembridžu pa sam pored ponedeljka, ubacio i četvrtak za salsu.

Tada nisam imao kola već sam koristio lokalne buseve. Bio sam toliko zagrejan za salsu i toliko sam želeo da budem sa novim društvom koje sam tamo upoznao da mi uopšte nije bilo teško da sa posla trčim kući, presvučem se, pešačim do autobuske stanice i onda se vozim pola sata do St. Ives-a ili sat vremena do Kembridža. Isto i u povratku, a sve to radi dva sata plesa!

U St. Ivesu sam upoznao i mog prvog lokalnog prijatelja, indijku Yasmin, ali i prvu simpatiju Marie...Sada sam retko u kontaktu sa njima jer se Yasmin odselila u inostranstvo a Marie u drugi grad. Ipak, ta poznanstva su mi u tim prvim mesecima mnogo značila.

Kada sam kupio automobil, počeo sam da otkrivam i druga mesta u Kembridžu u kojima se pleše salsa: St. Paul's Centre, Cellar Bar 8...a salsa je onda došla i u moj Huntingdon - sredom su časovi u Cromwell's kafe-klubu.

U Kembridžu i Huntingdonu sam upoznao novo društvo - Hazel, Susan, Dimitrisa, Michalisa, Katarinu, Anu, Elizabeth, Stevena, Nicka, Amy...I eto, slobodno mogu da kažem: salsa me je spasila, njojzi hvala! :)

Como Pájaros en el Aire

Setih se večeras jedne pesme koju sam pevao dok sam bio član hora "Hashira" iz Novog Sada. Pesma je na španskom jeziku i zove se "Como Pájaros en el Aire". Vrlo je emotivna, pitka i melodična. Baš poput ptica kada vijugaju dok lete po nebu.

Prvi put smo je pevali u Jerusalimu, 2001. godine, kada smo učestvovali na internacionalnom festivalu "Zimriya" a koji se održavao na Hebrew University (Mount Scopus) u istočnom delu grada. Pesmu smo učili zajedno sa još dva hora koji su sa našim bili u radionici koja se bavila latinoameričkom horskom muzikom. Predavač i dirigent nam je bio Werner Pfaff. Dobili smo zbirku sa notama oko 20 pesama, među kojima je bila i ova. Imali smo sedam dana da nju, i još četiri ili pet novih i prilično zahtevnih kompozicija savladamo i spremimo za finalni koncert koji je bio poslednjeg dana festivala. Na samom koncertu smo imali ogromnu podršku hora Univerziteta iz Bogote (Universidad de los Andes, Bogota, Colombia) jer smo dobrim delom imali latinoamerički repertoar. Nemam snimak našeg nastupa ali mi je Youtube i ovog puta bio dragocen:

Las manos de mi madre
son como pajaros en el aire
historias de cocina
entre sus alas heridas de hambre
las manos de mi madre
saben que ocurre por las mañanas
cuando amaza la vida
horno de barro
pan de esperanza

Las manos de mi madre
llegan al patio desde temprano
todo se vuelve fiesta cuando ella juega junto a otros pajaros
junto a los pajaros
que aman la vida y la construyen con los trabajos
arde la leña, arina y barro
lo cotidiano se vuelve magico
se vuelve magico

Las manos de mi madre
me representan un cielo abierto
y un recuerdo añorado
trapos calientes en los inviernos
ellas se brindan calidas, noblez, sinceras , limpias de todo
como seran las manos del que las mueve gracias al odio

Las manos de mi madre
llegan al patio desde temprano
todo se vuelve fiesta cuando ella juega junto a otros pajaros
junto a los pajaros
que aman la vida y la construyen con los trabajos
arde la leña, arina y barro
lo cotidiano se vuelve magico
se vuelve magico

Roštiljanje

Iako smo Dejvid i ja roštiljali u petak posle posla, Sandra te večeri nije trebalo dvaput da me pozove da sledeći dan roštiljam ponovo, kod nje i njenih cimerki u Guildfordu. Google maps su mi rekle da mi je potrebno oko dva sata vožnje i valjalo je obezbediti dobru muziku za put. Tog jutra sam napravio svoju novu kompilaciju:

Driving to Guildford

CD1
(1:22:44)

1. DJ Jazzy Jeff & Fresh Prince - Summertime (3:50)
2. Robbie Williams - She's Madonna (4:13)
3. Way Out West - Ajare (Original Version) (5:46)
4. Djuma Soundsystem - Les Djinns (Trentemoeller remix) (3:26)
5. Stonebridge - Put 'Em High (JJs 12 Mix) (3:22)
6. Ben Onono - Tatouage Bleu (4:00)
7. Jody Wisternoff - Star Strings (6:23)
8. Jeremy Healy & Tori Amos - Stamp! (3:34)
9. Natacha Atlas - Le Printemps (For Mona) (4:25)
10. Junior Jack - Stupidisco (3:06)
11. Deepest Blue - Give It Away (3:57)
12. Dave Armstrong - Out of Touch (4:35)
13. Goldie - Inner City Life (3:45)
14. Booty Luv - Boogie 2nite (3:10)
15. Ritmo Dynamic - Calinda (Alex Gold 2004 Remix) (4:13)
16. Ruff Driverz Feat. Arrola - Dreaming 2004 (Brad Carter Remix) (4:28)
17. Adam F - Circles (7:13)
18. Afro Medusa - Pasilda (Knee Depp Club Mix) (5:32)
19. Alcazar - Crying At The Discoteque (3:46)

CD2
(1:16:55)

1. Ska Cubano - Chango (3:38)
2. Cypress Hill - What's Your Number (3:50)
3. Da Slamming Phrogz -Something About The Music (6:27)
4. Dark Globe ft Amanda Ghost - Break My World (5:20)
5. David Ghetta/J.D. Davis - The World Is Mine (3:38)
6. DB Boulevard - Point Of View (Original Club Mix) (5:35)
7. DJ Tonka - She Knows You (4:14)
8. Dr Alban - Sing Hallelujah (3:49)
9. Dr Motte & Westbam - Sunshine - Loveparade 1997 (3:59)
10. Duran Duran - Save a Prayer (5:27)
11. Filur - I Want You (Club Version) (6:52)
12. Grace - Its Not Over Yet (3:37)
13. Groove Armada - My Friend (5:01)
14. Hacienda - Sabor (5:17)
15. Horny United Welcomes Just 4 Funk - Crazy Paris (3:18)
16. Michael Gray - I Can't Wait (For the weekend to begin) (3:12)
17. Jakatta - American dream (3:41)

CD3
(1:35:50)

1. Randy Crawford - Street Life (feat. Crusaders) (3:55)
2. Clash - London Calling (3:23)
3. U2 - Even Better Than The Real Thing (3:41)
4. Kajagoogoo - Too shy (3:46)
5. Kanye West - Homecoming (feat. Chris Martin) (3:22)
6. Lightning Seeds - You Showed Me (4:05)
7. Madonna - Deeper and Deeper (5:35)
8. Martin Solveig vs Salifa Keita - Madan (3:09)
9. Meck - Thunder In My Heart Again (3:36)
10. Moloko - Familiar feelings (3:45)
11. Mylo vs. Miami Sound Machine - Doctor Pressure (Clean Radio Edit) (3:26)
12. Pet Shop Boys - Being Boring (4:51)
13. Pet Shop Boys - Flamboyant (3:49)
14. Pet Shop Boys - Minimal (3:37)
15. Robbie Williams - Angels (4:24)
16. Robbie Williams - Tripping (4:07)
17. Robie Wiliams -Feel (4:21)
18. Royksopp - What Else Is There (Jacques Lu Cont Radio Mix) (3:50)
19. Funkstar DeLuxe (vs. Bob Marley) - Sun Is Shining (3:53)
20. Sunclub - Single Minded People (Jydee Edit) (3:13)
21. The Course - Ready Or Not (3:24)
22. U2 - The Fly (4:28)
23. U2 - Lemon (6:58)
24. U96 - Club bizare (3:12)

Piknik, konačno!

Sunčano subotnje prepodne. Probudio sam se prilično rano, oko pola osam, umutio kafu i seo za računar da pregledam mailove, vesti i dešavanja na Facebook-u. A onda sam otišao u kuhinju i počeo da pravim sendviče i palačinke: danas je veliki dan - dogovorio sam se sa Sandrom, Vanjom, Anom i Milanom da idemo na piknik na Hampstead Heath!

Hampsted je grad u malom, u severnom delu Londona. Nekada je bio selo na brdu, ali ga je London progutao kako se širio kroz istoriju. Ne mičući se, dospeo je čak do druge zone, što se može možda nazvati i širim centrom grada. London je podeljen na 6 koncentrično raspoređenih zona podzemne železnice ali se u svakodnevnoj komunikaciji kada neko opisuje gde živi može često čuti npr. "To ti je u trećoj zoni", što daje bolju sliku o relativnoj distanci od centra.

London ima mnogo delova koji su nekad bili zasebna sela, pa i danas njihovi centralni delovi nose nazive "village" a glavne ulice se obično zovu High Street. U ovoj je dugačak red butika, restorana, kafea, agencija za nekretnine i raznoraznih prodavnica ispresecan mnogobrojnim malim ulicama koje krivudavim uzbrdicama ka severu ili nizbrdicama ka jugu vode u vrlo lepe rezidencijalne zone. Lokalna metro stanica važi za najdublju od svih 275 londonskih: platforme se nalaze čitavih 60 metara ispod površine!

Kada se od nje krene prema istoku, dolazi se u ogroman park - Hampstead Heath. On više liči na neku staru šumu koja se prostire na nekoliko brda, ispresecanih potočićima koji se slivaju u pet jezera koja dominiraju jugoistočnim delom parka.

Ovde se zapravo nalaze izvori reke Fleet - najveće od desetak podzemnih londonskih reka. Mnogi ljudi za London vezuju samo Temzu, ali ona ima svoje velike pritoke, koje nevidljivo i tajnovito teku ispod površine, ispod velegrada, sve od brda severnog Londona, gde izviru, pa do Temze. Fleet river je lepo ucrtana na starim mapama i slikama. Tokom vremena ona je bila kanalisana, zazidana, pokrivena gradom. Saobraćajni nadvožnjak Holborn viaduct, koji se nalazi u centralnom Londonu, nekad je zapravo bio most iznad reke Fleet. Čitao sam da je nedaleko odatle, u tunelima ispod Smithfield pijace (možda i ispod kluba Fabric), na određenim mestima moguće čuti šum reke, a postoje i hodnici koji vode do nje same...

Kada sam prvi put bio na Hampstead Heathu (avgust 2006.), najviše sam se zadržao na njegovom južnom obodu jer se odatle, sa brda koje se zove Parliament Hill, London vidi kao na dlanu. Posetioci parka su svuda raštrkani po njemu, a ovaj deo, livada bez drveća, je naročito omiljen onima koji puštaju zmajeve. Ovde je taj hobi vrlo popularan. Čak i u mom Huntingdonu viđam ljude kako sa lokalnog fudbalskog terena puštaju zmajeve. Ima ih raznih, malih, velikih, raznih oblika i boja a podići i održavati zmaja je prava umetnost!

Ipak, najviše sam tada zavideo razdraganim ljudima koji su, svako u svom društvu, uživali u čarima piknika. Englezi ga baš vole. Ćebe, sendviči, voće, čaj u termosu, vino i staklene vinske čaše...pod vedrim nebom. Red badmintona, red izležavanja na suncu, jelo, pa frizbi!

Želeo sam da naš piknik bude pravi i stoga sam vrlo revnosno prionuo na pripreme. Trud se bio isplatio: devojkama, umornim posle partije frizbija, vrlo su se svidele moje palačinke sa pekmezom od crnih ribizla :)

Nakon piknika smo Sandra i ja otišli kod Ane, Borisa i Igora na roštilj. Oni žive u delu Londona koji se zove Crouch End. Vrlo mi se dopala atmosfera kod njih...ambijent u Borisovom web-studiu, dvorište sa malom fontanom i jezercetom sa zlatnom ribicom.

To sanjivo i toplo subotnje popodne čupkali su reski zvuci klavira: štimer Bata je doterivao pianino za Anine časove. Nakon večere nam je priredio mali koncert - svirao je tradicionalne pesme sa Balkana ali u jazzy stilu, uz mnogo improvizacija. Potpuno se uneo u muziku, a i mi smo uživali u melodijama. Potom nam je mali Teo puštao stare ploče sa gramofona na navijanje, iz 1930. godine. Nikada u životu nisam uživo slušao muziku sa tih starih gramofona i baš sam se iznenadio koliko glasno mogu da reprodukuju muziku. Uveče smo pogledali animirani film Persepolis.

48 sati off

Pretprošli vikend sam išao u petak uveče u London na Stašin rođendan. Proslavila ga je u 12 Bar Club-u, gde je iste večeri bio live gig nekoliko bendova a centralno mesto su zauzeli sada već čuveni The Penny Black Remedy. Zašto čuveni? Marijana, Keith i ostali su ušli u finale izbora za najbolji UK Indy bend! Čestitke!!!


Tog petka sam celo popodne bio vrlo uzbuđen, što zbog večernjeg izlaska, što zbog činjenice da sam odlučio da kolima odem u London jer naprosto uživam kada vozim ka toj urbanoj džungli! Brige oko speed i red-light kamera, pronalaženja parkinga i gužvi u saobraćaju jednostavno zaboravim kada pomislim na sve one lepe prizore koji se mogu videti sa puta A1 kada se ide od Huntingdona ka jugu. Krenuo sam oko 7 uveče, bio je još uveliko dan a rascepani oblaci su dobijali onu prelepu modru podlogu na ljubičastom nebu zalazećeg sunca.

U Engleskoj zaista uživam u čarima vožnje automobilom. Autoput prolazi kroz prelep countryside, preko reke Great Ouse, pa pored njiva, oranica i ogromnih valovitih livada na kojima su raštrkana stada ovaca i krava. Na brdašcima okolo su šumarci a neretko se vide i velika omeđena polja po kojima trče konji. Usput se nalazi i nekoliko velikih, uredno pokošenih i sređenih golf terena, dok nebo šaraju belim tragovima avioni koji sleću na Luton ili Heathrow. Engleska ima veliku gustinu naseljenosti i mnogobrojna ali mala sela. Englezi vole prirodu i baš se ponose tim svojim seocima i countryside-om koji je ispresecan mrežom kanala.

Uvek krenem severozapadnim obodom Huntingdona (putem A141), izađem na A14 i onda se iza Bramptona uključim na A1. Pored autoputa se potom nižu naselja Buckden, Diddington, Little Paxton, St. Neots, Eaton Socon, Wyboston, Sandy, Beeston, Seddington, Lower Caldecote, Biggleswade, Edworth, Radwell, Baldock, Stevenage, Knebworth, Woolmers Green, Welwyn, Welwyn Garden City, Hatfield, Brookmans Park, South Mimms. Ovde se A1 ukršta sa autoputem M25, koji ograničava širu londonsku regiju i predstavlja tzv. outer ring road. Kada se prođe ispod nadvožnjaka kojim ide M25, prolazi se kroz severna londonska naselja Borehamwood, Mill Hill, Hendon, Cricklewood, Kilburn i Swiss Cottage. Finchley Road tu prelazi u Wellington Road koji prolazi pored Regent's Parka i vodi u deo centralnog Londona koji se zove Marylebone.

Kod Biggleswade-a A1 prolazi iznad pruge kojom saobraćaju vozovi od severoistoka Velike Britanije ka Londonu (tuda ide GNER - Great North East Railway - linija koja povezuje Edinburg sa Londonom ali takođe i lokalni voz kojim idem iz Huntingdona za britansku prestonicu :)

Kod Hatfielda A1 prolazi tunelom ispod ogromnog tržnog centra koji se zove 'Galleria' i koji, kada se posmatra sa južne strane, zaista moćno izgleda, kao kakvo brdo iznad ulaza u tunelsko grotlo.
Ovu scenu sam zapamtio još kada me je Milica vozila u Huntingdon, kada sam išao na intervju za posao.

Kako se približavamo Londonu, pitome ruralne krajolike zamenjuju veliki putni čvorovi, useci, podvožnjaci i nadvožnjaci...ogromna betonska infrastruktura koja opslužuje saobraćaj ovog osmomilionskog grada. Iznad puta se nižu ogromne osvetljene table sa putokazima ali i informacijama o zagušenjima ili incidentima na putu kako bi se vozači usmerili na manje opterećene deonice. Takođe, displeji pokazuju i procenu koliko je vremena potrebno voziti do značajnih delova Londona (npr. do aerodroma). Sve je pod kamerama i saobraćaj se automatski reguliše.

Specijalno za ovaj vikend i za ovu vožnju sam napravio svoju muzičku kompilaciju koja obuhvata meni drage pesme, od kojih svaka u sebi nosi simboliku i sećanje na neku osobu, događaj ili jednostavno neku moju ličnu impresiju...

CD 1:

1. Kanye West - Flashing Lights (Ft. Dwele)
2. The Killers - Read My Mind
3. Justice vs Simian - We Are You Friends
4. Planet Funk - Chase The Sun
5. Yves Larock - Rise Up
6. Madness - One Step Beyond
7. Madness - Our House
8. Lynyrd Skynyrd - Sweet Home Alabama
9. Space - Me and You vs The World
10. REM - Leaving New York
11. Shaggy - It wasn't me
12. Jackson 5 - Give Me One More Chance
13. Kanye West - Good Morning
14. Razorlight - Hey Ya (unplugged version)
15. Madness - Baggy Trousers
16. Marvin Gaye - Sexual Healing
17. Texas - You Make Me Feel
18. The Automatic - Monster


CD 2:

1. Mark Ronson - Stop Me
2. Skatalites - Guns Of Navarone (live, old recording)
3. Amy Winehouse - Fuck Me Pumps
4. Britney Spears - Gimme More
5. Ska Cubano - Chango
6. Conjure One - Center Of The Sun
7. Estelle ft Kanye West - American Boy
8. Guns'n'Roses - Sweet Child Of Mine
9. Kanye West - Can't Tell Me Nothing
10. Michael Jackson - Blame It On The Boogie
11. Sparks - When Do I Get To Sing 'My Way'
12. Skatalites - Guns Of Navarone
13. The Specials - Guns Of Navarone (live)
14. Amy Winehouse - You Know I'm No Good
15. ABC - The Look Of Love
16. ABBA - Chiquitita
17. Amy Winehouse - Tears Dry On Their Own
18. Amy Winehouse - He Can Only Hold Her

Kada sam stigao u centralni London, potrošio sam više od sat vremena da nađem ulicu gde bih se mogao parkirati a da opet ne budem jako daleko od kluba gde sam pošao. Da sam bio iskusniji, parking bih našao mnogo brže, jer treba poznavati grad i iz perspektive vozača. Na kraju sam parkirao u jednoj ulici blizu Tottenham Court Road-a, na 15 minuta hoda do kluba.

Tamo su bile Staša i Mika, Irena i Marton a došla je i Sandra sa svojim drugaricama. Pozdravio sam se sa Marijanom i Jasminom i ubrzo se Remedy popeo na stejdž. Oni sviraju veselu muziku, mešavinu rocka, country-ja ali i etno muzike sa Balkana (verujem da je to Marijanin uticaj). Publike je bilo mnogo, ali prostora za đuskanje malo, pa sam se morao zadovoljiti skakutanjem u mestu.


Posle njih je nastupio neki dark bend na čiju su muziku Doors-i očigledno imali možda i prevelik uticaj. No, bilo mi je interesantno da vidim kako uživo zvuči testera za drvo koja je kablom bila povezana na pojačalo. Svirao ju je frontmen tog benda tako što je gudio gudalom po njoj. Jadno gudalo...


Posle sam odbacio Sandru kući i prespavao sam kod Irene, na Canada Water-u.

Narednog dana mi je Irena pokazala njen komšiluk, i veliki tržni centar. Kada sam video da i Tesco tu ima veliku prodavnicu, osetio sam toplinu oko srca a u džepu sam, sa pritajenim osmehom na ustima, čvrsto stisao Tesco clubcard...

Canada Water je deo južnog Londona, prema Greenwich-u, i nalazi se preko puta Canary Wharfa. Ime je dobio po najvećem doku, u koji su do sredine prošlog veka pristajali brodovi iz Kanade. Mnogi dokovi su kasnije bili isušeni i tu se sada nalaze zaista lepi kvartovi sa stambenim zgradama i kućama. Zavidim Ireni jer joj treba 5 minuta hoda pa da dođe do keja sa klupicama, odakle se vide ukotvljeni brodovi, galebovi i labudovi...raj!


Popodne smo Irena i ja uronili mojim Škodilakom u gužvu londonskog subotnjeg saobraćaja. Tada sam prvi put kolima prešao preko čuvenog Tower Bridge-a. Išli smo severno, ka King's Cross-u, na roštilj kod njenog kolege Martona.

Kada smo se popeli u njegov stan koji se nalazi u potkrovlju i kada smo izašli na balkon, kroz zanosni dim pečenih krmonadli i luka, otkrio sam jedan novi, skriveni svet u ovom velegradu - svet terasa sa dvorišnih strana zgrada. Predivno! Sve okolne zgrade (koje nisu visoke, sa po 2 ili 3 sprata) imaju terasice a na njima su saksije sa cvećem, setovi stolova i stolica...i tu se ljudi za tren oka mogu sakriti od vreve i buke sa prometnih ulica. To su prave male privatne oaze mira.

Upoznao sam se sa Ireninom ekipom s posla, i njihovim prijateljima a društvo je baš bilo odasvud: Mađarska, Svazilend, Poljska, Južnoafrička Republika...a i mi smo časno "branili" boje srpske trobojke, najviše u gurmanskom ratu za kuhinjskim stolom ali i posle, kada smo igrali jednu francusku društvenu igru, sličnu bilijaru, gde je cilj što pre ubaciti istobojne žetone u rupe.

Uveče sam otišao kod mojih dragih Topalovića. Malo smo pričali, ali smo ubrzo pozaspivali jer smo bili umorni.

Sutradan smo se Jela, Branka i ja rano probudili i ćaskali uz kafu u našoj kuhinjici. Ah kako ja volim tu prostoriju...koliko sam takvih jutara tu doživeo sa svojim prijateljima iz Dorchestera, i koliko žurki ili samo običnih večernjih okupljanja gde su se svirale gitare, pekao domaći hleb, pravila ruska salata, pila 'Griža savesti'...odatle su nas ispraćali kada smo išli u izlaske a tu smo se i pozdravljali kada sam se vraćao nedeljom uveče za Huntingdon. Malo sam emocionalan i nostalgičan jer se Jela, Verka, Branka, Dragana i Pedja uskoro vraćaju u Srbiju. Tako je bilo i prošle godine, kada se praksa u hotelu završavala i Radži, Đoletu, Ceci i Bilji...

Jela i ja smo posle doručka otišli da gledamo Londonski maraton. Osećalo se uzbuđenje u vazduhu a pravu atmosferu smo počeli da doživljavamo kada smo iz busa izašli na Trafalgar skveru i krenuli ka Bakingemskoj palati, gde je bila ciljna krivina. Dok smo prolazili pored backstage-a, videli smo maratonske medalje, destine hiljada njih, kako su bile nanizane na metalne šipke dok su čekale da zablistaju na grudima trkača koji dođu na cilj.


Našli smo svoje mesto u masi, ali je tada počeo pljusak. Eto ti ga sad! No, zahvaljujući simpatičnoj tetici iz jedne charity organizacije, dobili smo crvene kačkete i mogli smo da se potpuno posvetimo bodrenju sportista. Uspeo sam da usnimim pobednika muškog maratona. Oficijeni spiker je puštao muziku, i svaki put bi rekao redni broj pesme, kao i broj CD-a, što smo Jela i ja smatrali nepotrebnim i smešnim. Kiša je uticala na njegov muzički izbor pa je publika mogla da čuje hitove grupe 'Wet wet wet' kao i pesmu 'It's a rainy man, Halleluyah!'...U jednom momentu, kada je pljusak bio najjači, jadan čovek se i izvinio publici zbog kiše...

Londonski maraton ima nekoliko kategorija...dečiji, zatim za invalide, ženski, muški i slobodni - otvoren za sve. Ovaj poslednji je i najinteresantniji jer tu se pojavljuju ljudi maskirani u Betmena, veliku bananu, Kremenka...a video sam i npr. njih petoricu, obučenih kao zatvorenici, u crno-bela prugasta odela, kako su lancem bili povezani i tako trčali zajedno...niko nije mogao da odustane na pola...


Jela je otišla da kupuje suvenire pred svoj povratak u Srbiju a ja sam odlučio da se sam prošetam do Barbican centra jer tamo nisam nikad bio. Barbican je veliki kompleks koncertnih i pozorišnih dvorana, bioskopa i galerijskog prostora u kome se svakodnevno dešavaju kulturni događaji. Tu se nalazi sedište Londonske filharmonije i Simfonijskog orkestra BBC-a.

Išao sam od Charing Cross-a, preko Covent Gardena, i Holborna. Barbican i zgrade okolo mi liče na jedan poluuspešan arhitektonski eksperiment. Geometrijski hladna arhitektura sedamdesetih je prošarana veštačkim vodopadom i jezerom koje je valjda trebalo da ubije tu surovu urbanost. Ali ja sam se i dalje osećao vrlo zatvoreno dok sam posmatrao te zgrade naokolo, sa strane Waterside kafea...


Izašao sam odatle i odšetao do City Point-a, zgrade gde me je Saul jednom odveo na piće, još kada sam prvi put bio u Londonu...Ko bi tada rekao da ću ponovo doći na to mesto...Čudan je život.

Bio sam gladan i jelo mi se nešto orijentalno i začinjeno pa sam odlučio da odšetam do mog voljenog Brick Lane-a. Tu sam od jednog Pakistanca kupio njihovo tradicionalno jelo - salosu. To su komadići povrća i mesa, pomešani sa začinima i umotani u testo koje se prži na ulju.


Tako sit sam bio raspoložen i za obilazak lokalnih prodavničica. U jednoj od njih, naleteo sam na kožnu jaknu koja mi se jako svidela a procenio sam da će čičica Indus, vlasnik prodavnice, biti kooperativan po pitanju cenkanja. Tražio je £70, ja sam ponudio £50, našli smo se na £60 i tako sam uštedeo za 10 litara benzina kojim sam se posle vratio u voljeni Huntingdon...

Bardens Boudoir, The Penny Black Remedy i jedna mala kosooka

Kada sam prošlog septembra u Noriču, sa drugarom Lakijem bio kod izvesnog Pola na garden party-ju, upoznao sam jednu našu devojku, Marijanu. Rekla mi je tada da peva u rok bendu The Penny Black Remedy i da često nastupaju u Londonu. Sredinom janura me je pozvala da ih čujem - nastupali su uskoro u klubu Bardens Boudoir.


Bio je 1. februar i ja sam se sa Stašom uputio put nama do tada nepoznatog kluba. Bardens Boudoir se nalazi u severoistočnom delu Londona, u Stoke Newington Road - ulici kroz koju smo prolazili sve je komentarišući u stilu "Kakva džamahirija...". To je očigledno bio još jedan od arapskih kvartova britanske prestonice, pun orijentalnih radnji, turističkih agencija sa musavim izlozima koje su nudile jeftine letove za Kairo, Damask i Džedu...Bilo je tu i skromnih poslastičarnica, malih fast food restorana gde kebab zauzima centralno mesto na meniju, zatim prodavnica istočnjačkih tepiha, garderobe i obuće (mladi Arapi su ludi za kombinacijama crnih odela, belih košulja i belih kožnih cipela na špic ili cipela od replike zmijske kože...). Po oronulim i prilično zapuštenim fasadama starih viktorijanskih zgrada tražili smo tablu sa brojem 38 kada je Staša slučajno ugledala sa druge strane ulice grupicu mladih ljudi ispred metalnih vrata koja su po izgledu bila dobar kandidat za ulaz u kakav underground klub. Pogledali smo natpis iznad - "Boudoir" i smesta prešli ulicu. Kada smo se sasvim približili ulazu, za oko su mi odmah zapale dve devojke koje su izašle da bi popušile cigaretu. Bile su sređene i obučene u stilu 60-ih. Wooow!!! Ovo nisam odavno video! Prave rockabilly mačkice, kao da su izašle iz "Želatina", jedna plavuša (izrazito svetle nijanse plave, skoro bele boje) a druga crnka (najcrnje crne kose). Obe su imale dosta pudera i šminke, ali trake na glavi, korseti, suknjice, tanki strukići, bele hulahopke i crne cipele su me oduševili. A još nismo ni sišli! Ovo mi se mnogo dopadalo! :)


Dole je bilo mešano društvo. Bilo je rokera, rokabilijevaca, a i ljudi u minimalističkom brit-pop fazonu devedesetih. Sam klub mi je ličio na jedan od onih u kojima se kovala britanska muzička scena poslednjih decenija: prilično otrcan, okrečen jeftinom masnom farbom, sa sporadičnim umetničkim detaljima. Stejdž je mali, jedva nešto uzdignut. Na njemu su se nizali bendovi a mi smo zakasnili da čujemo Marijanu i "Remedy". No, pronašao sam je, upoznao sam je sa Stašom a onda nas je ona pozvala da budemo sa ekipom iz benda i sa njenim društvom. Tu sam upoznao Keitha, Marijaninog dečka koji je gitarista i pevač u bendu. On je vrlo prijatan i pristupačan čovek što je samo potvrdilo priču koju sam čuo od mnogih: da su Škoti otvoreni i komunikativni ljudi, mnogo bolji od Britanaca po tom pitanju. Plesao sam sa Jasminom, još jednom našom devojkom koja je bila puna energije i raspoloženja te večeri.

Publika je đuskala...Parovi, devojke, momci...Sećam se jednog rockabilly momka, u pink odelu sa dugačkom kragnom i zalizanom kosom, koji se baš trudio sa plesom, kao i jednog para...devojka je u svom plesu povremeno dolazila kod mene i upućivala mi čežnjive poglede ali ja sam se ustručavao da joj diskreditujem dečka i smesta ga pretvorim u autsajdera...bio sam još novi ovde pa nisam želeo da se ističem :)

Odjednom se stvorila gužva ispred bine a na njoj se pojavilo jedno predivno malo stvorenje, koje je plenilo svojom lepotom, pikantnim pokretima...Bila je to Miss Lalla Morte, preslatka Japanka iz Pariza koja je upravo počela da izvodi svoj burlesque (to je kratka pozorišna forma, gde se na šaljiv način i prenaglašavanjem predstavljaju i kritikuju nečije karakteristike). Na Youtube sam pronašao snimak baš tog njenog nastupa:



Veče se bližilo kraju. Uvek sam voleo i taj period, posle svirke, kada DJ pušta muziku; masa se razredi, stvori se prostor za đusku po kom se onda raštrkaju ljudi i onda svako počne da igra neki svoj ples, za svoju dušu, totalno opušteno, onako detinje, nekad zatvorenih očiju...Tako sam i ja sebi dao oduška, jer obožavam da plešem...

Staša i ja smo se uskoro našli u nekom od noćnih buseva koji nas je vozio ka Camberwellu, u južni deo grada. Sutradan nas je čekala njena žurka a mi smo već bili zagrejani za zabavu!

Borba s kišom

Redovno mi se dešava da kiša počne da pada pet minuta nakon što raširim veš da se suši na štriku razapetom iznad mog backyard-a. Dobro ja osmotrim nebo pre tog čina ali uvek pomislim da neće ti oblaci ovamo ili da neće ovi doneti kišu. Još uvek ispadam naivan pred neuračunljivim britanskim vremenom. Trebalo je samo da odem do kuhinje i pristavim vodu za čaj (da..., za crni čaj koji pijem s mlekom) pa da se sunčano podne pretvori u mrkli mrak od oblaka, i da tišinu moje sobe počne prekidati agresivno dobovanje kišnih kapi o sims i staklo prozora. Digao sam ruke od trčanja po veš tako da je on imao još jedno ispiranje ali sam ga na kraju uneo da se suši u sobi, a posle par sati dvorište je bilo suvo kao da kiše ovde nije bilo danima...


Tako je bilo juče. A jutros je dvorište zabelelo od aprilskog snega...

Kad se zapamti dobra svirka...

Pre otprilike dva meseca išao sam sa drugarom Peđom na pijacu na kraju Portobello Road-a jer sam hteo da kupim neku dobru kožnu jaknu. Ta pijaca je mala, i nalazi se ispod nadvožnjaka na kraju te čuvene londonske ulice. Bio je već kraj radnog vremena, pijačari su pakovali svoju robu i jaknu nisam našao ali sam ispred tezge sa pločama, zbog bele francuske kape, prepoznao jednog muzičara kog sam zapamtio sa prošlogodišnjeg Notting Hill festivala. Stejdž na kom je on nastupao sa svojim bendom mi je bio najinteresantniji od svih - zbog muzike i zbog celokupne atmosfere. Veseli ritmovi truba i bubnjeva su konstantno vukli celu ulicu na đuskanje i ples. To je bila fuzija reggae-a, ska, salse, kao i salonske muzike latinske Amerike iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Vrlo mi se dopala i egzotična scenografija ove scene kao i ekscentrični kostimi muzičara i DJ-eva.


Ovih dana sam rešio da otkrijem ko je zapravo taj čovek (desno na slici) i kako se zove taj njegov bend. Pola sata surfovanja po sajtovima sa programom festivala, portalima londonske muzičke scene i, naravno, kad je o muzici reč, nezaobilaznom MySpace-u, otkrilo je magično ime: Top Cats! To je jedan od vodećih londonskih ska bendova a čovek sa belom kapom je Nathan Lerner (poznatiji u narodu kao Natty Bo). On je i član benda Ska Cubano, grupe koja je razvila istoimeni muzički pravac. Oni su nastupali širom planete, čak i na dodeli Nobelove nagrade za mir 2005. godine, a eto, baš sutra sviraju u jednom od mojih omiljenih klubova - KOKO na Camdenu. Nadam se da će nastupati i na narednom Notting Hill karnevalu.

Londonski triptih (23-24/02/2008)

Tri velika događaja su se smestila u dva dana prošlog vikenda: Banjina rođendanska žurka, kolektivni izlazak u klub Fabric i nedeljna šetnja po Brick Lane-u sa Irenom.

Žurka u čuvenoj Topalovića kući je bila najbolja koja je ikad organizovana u tom velelepnom stanu u elitnom delu britanske prestonice. Naša Branka je ponovo proslavila 18 rođendan i mi smo joj celo veče nesebično pomagali u tome. Za muziku se pobrinula DJ Verka, resident kafića "Lambada" na Klisi i čest gost za mix-pultom novosadskog radija "Buca". Nakon tradicionalnog gašenja rođendanskih svećica, veselo društvo okićeno šarenim kupastim kapama iz John Lewis-a se preselilo u sobu sa podijumom za ples. Vrsnom mešavinom domaće i strane muzike Verka je postepeno goste dovodila u stanje transa. Nije trebalo mnogo pa da hitovi hypno-folka iz 90-ih kao i kvalitetna britanska piva, breezeri i vina sve prisutne vrlo brzo dovedu do ekstaze. Na dole priloženoj slici se nalazi jedan takav momenat uhvaćen okom foto-aparata.


Iz vulkanske atmosfere apartmana u Queen's Grove, izašli smo na Finchley Road ne bismo li ugledali neko taksi vozilo sa upaljenim znakom TAXI (to je znak da je vozilo slobodno). Ubrzo smo već bili na putu ka delu Londona koji se zove Holborn jer se tu, odmah pored stare Smithfield pijace nalazi klub koji je 2006. godine bio izabran za najbolji klub na svetu - Fabric. Da ispred, između postavljenih metalnih ograda nije bila dugačka zmija ljudi koji su čekali da uđu, kao i izbacivači sa bubicama i mikrofonima, ne bismo baš tako lako potrefili mesto. Jednostavno, neugledna i relativno oronula zgrada ne odaje utisak da se ispod nje krije pravi podzemni techno mravinjak u spletu tunela i stepeništa.


Dok smo čekali da uđemo, upoznali smo neke Špance ali smo ih ubrzo izgubili iz vida čim smo se našli pod svodovima laguma. Ulaznica je koštala £16. Klub ima 3 dela, svaki sa svojom muzikom, DJ-em i šmekom. Moram priznati da nisam nešto posebno bio oduševljen ambijentom ali ni muzikom u prve dve sobe. Ali...Irena i ja smo hteli da istražimo i treću sobu, i to je bio pun pogodak! Kada smo došli, bila je skoro prazna, a onda je dvojac iz Osla, Ost & Kjex, počeo sa svojim setom. Nije trebalo mnogo pa da se publika okupi. Muzika koju su puštali je bila FENOMENALNA. Ja sam svom dušom i telom upijao svaki ton, svaki beat, prelaz i harmoniju. Bio sam totalno hipnotisan. Nisam ni đuskao. Jednostavno sam zatvorenih očiju stajao oslonjen uz zid. I putovao...u detinjstvo, na neka draga mesta, video neka draga lica...Čudno je to, kako su me te vazdušne vibracije, splet talasa na različitim frekvencijama koji se zovu Muzika, učinili toliko radosnim, ispunjenim i velikim...Želeo sam da zagrlim našu planetu, sve ljude, ceo svet! Toliko sam bio srećan! To mi se dešava kada i kod kuće slušam neke moje drage elektronske numere i baš žalim ljude koji moraju da uzimaju opijate kako bi uživali u muzici, ako im to uopšte i pomaže u tome...


Nedelja je bio dan za opuštanje. Želeo sam da odem na Spitalfields pijacu, jer nikad ranije na njoj nisam bio, a ja volim pijace, više nego neke luksuzne butike. Prodavci su neposredniji, može se cenkati, ćaskati sa njima, atmosfera je mnogo opuštenija. Irena mi je bila vodič.


Spitalfields market se nalazi vrlo blizu Liverpool stanice (železnička stanica koja uz Cannon Street i Fenchurch Street stanice omeđuje londonski City). Interesantno je kako je dovoljno bilo skrenuti iz jedne ulice u drugu (iz Bishopsgate u Brushfield ulicu) i odjednom napustiti hladnu arhitekturu bankarskog centra sveta i naći se u živahnom ambijentu mesta gde se pod jednim krovom prodaje roba iz celog sveta. Bili smo i u jednoj ogromnoj vintage prodavnici. Ovakve prodavnice su vrlo popularne u Londonu jer se u njima može naći retro garderoba, cipele, tašne, kape i nakit. Tu se kupuju kostimi za fancy dress party-je (maskembale). U hali pored se takođe prodavala šarolika garderoba na tezgama ali se tu moglo sesti i popiti prava etiopska kafa, pojesti kebab, ili falafel...bili smo na ulazu u Brick Lane ulicu...


Brick Lane je bio moje novo otkriće. Bio sam ushićen kao kada sam otkrio Camden (a to je bilo slučajno, dok sam se šetao uz Regent's Canal, od King's Cross-a pa prema Regent's parku). Ova ulica je prepuna orijentalnih prodavnica, kafana, restorana i klubova. Pečat su joj dali imigranti iz Bangladeša koji su se u taj kraj doseljavali sredinom prošlog veka. Po njima se ovaj deo grada često zove i Banglatown, mada u kraju ima i mnogo Hindusa i Muslimana. Mirisi začina i aromatičnih čajeva su me podsetili na atmosferu u starom delu Jerusalima. Ali ovo je bilo parče Orijenta usađeno među stare engleske zgrade sagrađene u viktorijanskom stilu. Vrlo neobična kombinacija. Ali to je London - svet u malom, gde mnoge etničke zajednice i konfesije imaju svoje kvartove (Muslimani su oko Edgware ulice, Jevreji su u severnom Londonu i Golders Green-u; naših ima u Sheperd's Bush-u, u zapadnom Londonu).

Irena je predložila da sednemo u jedan restorančić koji je još ranije šmeknula. Enterijer je bio u stilu Turskih kafana, a gosti su ispred mogli pušiti i šišu (nargilu). Probali smo musaku i ovčetinu sa pirinčem. I čokoladni kolač...


Na tabli koja je bila okačena o zid smo videli natpis u stilu "Taste specialities of Madame Dmitrović..." pa smo kelnera pitali ko je Madam Dmitrović. Ubrzo smo je i upoznali - to je devojka iz Banja Luke koja je menadžer restorana. Eto, nema gde nas nema :)

Izašli smo iz ove nestvarne ulice i kao da smo se bili vratili sa nekog mističnog puta u istoriju i neke daleke predele. Ona je uzela bus za Canada Water, a ja za Oxford Street i posle St. John's Wood...Pozdravio sam se sa Topalovićima a Jela mi je i ovaj put upakovala svež domaći hleb koji je sama mesila.

Sedeo sam u vozu za Huntingdon, slušao sam neku ambijentalnu muziku a kroz glavu su mi, u nekom umornom polusnu, prolazile sve ove scene...još jednog londonskog vikenda...

Benefit of having a small car

Photo was taken in the Kilburn Park Road, London.

Jambolija

Sinoć sam prvi put čuo za ovu reč, a voleo bih da nisam. Bar ne u tom kontekstu. Rečenica "...Zidovi uzanog stepeništa su bili obloženi lako zapaljivom jambolijom..." se nalazi u mnogim novinarskim izveštajima o stravičnoj nesreći koja se desila preksinoć u Lounge klubu u Novom Sadu. Osam mladih života se ugasilo u vatrenom grotlu iz kog nije bilo izlaza.

Sedeo sam na spratu tog kluba nekoliko puta. Retro koncept enterijera je bio nesvakidašnji ali ambijent i prostor su bili pomalo klaustrofobični, i na žalost, sada kobni. Stresao sam se kada sam samo pomislio kako su mogli izgledali ti trenuci pakla...

Iako se sada nagađa kako je do požara došlo, jedno je sigurno: verovatnoća da dođe do tragedije je uvek postojala, što zbog nepostojanja pomoćnog izlaza, što zbog veštačkog materijala kojim je dekorisan enterijer. A tu je bio još jedan sveprisutan faktor: dozvoljeno pušenje na javnim mestima. Ako bi ono bilo zakonom zabranjeno, dobit za društvo bi bila ogromna: mladi ljudi se ne bi gušili u oblacima dima kada izađu u svoj omiljeni klub, smanjio bi se broj kancerogenih oboljenja, a bio bi manji i rizik od požara.

Engleski parlament je 1. jula 2007. doneo takav zakon. I bilo je neobično izaći i videti kako po kafićima i klubovima više niko ne puši, nema gustog dima ispod tavanica i iznad šankova, ljudi ne tumaraju i ne plešu u otrovnoj magli; garderoba ne smrdi na duvan po povratku kući. Ovo je jedna od prvih stvari koju mnogi moji prijatelji iz Srbije primete kada izađemo ovde u neki klub, pab ili restoran.

Zakon je donet i ljudi ga poštuju. Kazna za pušače koji ga prekrše je £50, odnosno £30 ako se plati u naredne dve nedelje. Ukoliko ugostitelji dozvole pušenje u svojim objektima, rizikuju da budu kažnjeni sa £2500. Postojala je bojazan među njima da će im opasti broj mušterija ali to se nije desilo jer su, na primer, u pabove počeli da dolaze ljudi koji su ih ranije izbegavali baš zbog duvanskog dima. A svaki pab, ili klub, ima takozvani beer garden - natkriven deo ispred ili iza objekta gde pušači mogu da izađu i konzumiraju cigarete. Neki su čak uvideli da na tom mestu lako dolazi i do poznanstava...jer su ljudi skoncentrisani na malom prostoru i nekako su više upućeni jedni na druge. Često su to zapravo bašte, sa drvenim klupama i stolovima, gde se može izneti piće i sesti.

Ovaj zakon nije ograničen samo na zatvorene prostore. Pušenje je zabranjeno čak i na peronima železničkih stanica ali i na autobuskim stajalištima.

Da je sličan zakon postojao kod nas, ova tragedija bi možda bila i izbegnuta. Ipak, nikad nije kasno za prave zakonodavne poteze.

Eto ko misli na mene

Pre neko jutro, baš na Dan zaljubljenih, kroz prorez za poštu mi je u hodnik upala plavo-crvena koverta. Odmah sam znao od koga je i baš se obradovah jer se neko i mene setio na taj dan. Haha, znam ja da sam za njih samo jedan broj, u moru mušterija, i da nema tu nikakve ljubavi već su tu marketing i profit u pitanju ali baš zato mi je bilo interesantno da vidim kako Tesco čestita Svetog Valentina. Na koverti je pisalo: Some people say it with flowers. We say it with Clubcard Points. Lepo.

Već godinu dana sam (kako u šali znam da kažem, ponosni) vlasnik Tesco Clubcard kartice. Dobija se na zahtev i jedna od osnovnih namena joj je skupljanje poena za vaučere: na kasi, prilikom plaćanja, kasir očita broj kartice na infracrvenom čitaču i ukupan broj poena se uveća za iznos proporcionalan pazaru - za svaku potrošenu funtu se dobija jedan poen. Svaka tri meseca Tesco šalje vaučere za kupovinu u vrednosti skupljenih poena, s tim što se sada poeni pretvaraju nazad u funte. Konačna dobit za kupce je vrlo mala jer za potrošenih £100 dobijete samo £1. Ali zato Tesco dobija dragocene informacije o vama, tačnije, o vašim kupovnim navikama. Prilikom očitavanja kartice, u bazu podataka se smešta i lista svih kupljenih artikala, tako da oni tačno znaju šta i kada kupujete. Ovo im je korisno jer svoj marketing mogu da prilagode svakom kupcu ponaosob. Na primer, mogu poštom da šalju specijalne ponude i promocije. Mušterijama koje su proteklih meseci kupovali bebi-opremu, poslaće reklamu za pelene ili nešto slično, ali neće slati nešto za šta znaju da je van njihovog interesa.

Uz vaučer, Tesco šalje i ponude da skupite ekstra poene ako ponovo kupite neki od proizvoda koji se uobičajeno nalaze u vašoj korpi. Na osnovu artikala pod naslovom "Offers on things you like" (ali i pod "Offers we hope you like") možete zaključiti šta ja često kupujem: hranu označenu sa Healthy Living, jabuke, sir...Da li trebam da napomenem da nije prošlo ni 2 nedelje od kako sam kupio automobil, a odjednom sam počeo da dobijam poštom reklame raznih osiguravajućih kompanija koje su se utrkivale u ponudama za osiguranje kola...Dobrodošli u kuću Velikog Brata!


Slični trendovi postoje i u online oglašavanju, gde kompanije na osnovu vaše IP adrese mogu da saznaju odakle surfujete, a takođe znaju i koje sajtove posećujete pa se nemojte iznenaditi ako vam se u browseru odjednom pojavi pop-up prozor sa ponudama za kreditiranje automobila čiji naziv ste ukucavali u neki pretraživač prethodnih dana, ili ponuda za instant relief koji će vam pružiti lokalne devojke, uz naveden naziv vašeg mesta gde živite...

Jedna šetnja

Meni ovde fali sunca. Čak i kada ga ima, sve što mogu je da kroz zatvoren prozor moje klimatizovane kancelarije posmatram kako se senke drveća i zgrada izdužuju dok protiče još jedno moje programersko popodne. I onda imam silnu potrebu da budem napolju, na otvorenom, da gledam u daljine, da osetim vetrove po licu, da čkiljim kada se okrenem ka suncu.


Nije mi dovoljno kada jutrom prolazim kroz maglovit šumarak pored pruge, ili kada uveče gledam igru udaljenih treperavih svetiljki oranž boje iznad pustog grada...ne, nije mi dovoljno jer u sred dana želim da legnem na sred polja, da osetim kako se lome trave pod mojim leđima, da raširim takav ruke i noge i da osetim kako mi ta naša najsjajnija zvezda obraze i čelo čini toplim. Ima li šta lepše nego saznanje da ležiš na jednoj čitavoj planeti, da imaš nju, da ti čuva leđa dok gledaš u udaljene svetove iza oblaka koji klize visoko iznad...


Proteklog vikenda nebo je bilo plavo-plavo a sunce je bilo jasno i moje noge su same krenule ka vratima, pa preko igrališta, dole niz ulicu, pravo do reke. Nikada ranije nisam išao na tu stranu ali noge kao da su znale put. Od crkve u Hartfordu (kako se zove taj deo Hantingdona) pa uzvodno, sve do starog mosta za Godmančester, postoji staza koja vijuga kroz park pored reke. Bio sam ushićen jer sam, eto, skoro u komšiluku, otkrio do tada meni nepoznatu oazu prirode. Slike koje sam napravio tog dana su ovde.

Dobio sam krila!

Kada sam bio gimnazijalac, maštao sam o studiranju na Kembridžu. Na kraju, studije sam završio u Novom Sadu ali sam juče ipak položio jedan ispit u Kembridžu - vozački! Iz naše perspektive, to i nije neki veliki događaj, ali ja verujem da on predstavlja najveći i najstrašniji ispit za ogroman broj Engleza. Prolaznost je 43% i čuo sam da nije neobično da se na vožnju izlazi i po nekoliko puta. Na sajtovima vezanim za ovu tematiku nalaze se reklame koje kandidatima nude hipno-terapiju i savetovanja kako se osloboditi nervoze i stresa. U knjižarama sam video desetak različitih knjiga sa savetima kako položiti vozački - od toga šta uraditi ako vam naiđe neko vozilo baš kada skrećete u rikverc u sporednu ulicu pa do uputstva kako zapamtiti šta je Levo a šta Desno (jer se ljudi od stresa zbune pa i to zaborave; savet je staviti npr. prsten na neki prst desne ruke, ili na palčevima odozgo napisati "L" i "R"). Mnogo pažnje se posvećuje stresu, kako ga prepoznati i prevazići. Neke od metoda podrazumevaju duboko disanje, često se spominje sisanje pepermint bombona a navode se i primeri rečenica koje trebaju da razbiju zategnutu atmosferu u automobilu za vreme ispita. Baš su na sve mislili autori ovih knjiga, nisu zaboravili ni da čitaoce podsete da provere da li su poneli sva dokumenta ali i da se unapred raspitaju da li test-centar ima toalet za kandidate (moj ga nije imao ali sam to na vreme proverio, hehe).

Ovo je banalan primer, ali može poslužiti da se stekne utisak do koje mere je u Engleskoj sve prilagođeno za svakoga. Posle odrastanja u Srbiji devedesetih, pod sankcijama i bombama, štošta mi ovde deluje smešno, nepotrebno ili preterano. Život u Srbiji nas je naučio da budemo žilavi i da se snalazimo, pa nam je sada neobično lako ići putevima pored kojh stoje putokazi i znakovi namenjeni za razmažene, lenje i nemisleće, što zapravo i predstavlja civilizaciju...Baš kao i kriterijumi za polaganje testa, koji su ovde zaista visoki, mnogo viši od onih koje sam morao da ispunim kada sam polagao svoj prvi vozački, u Srbiji, davne 1996. Na primer, vozi se 40 minuta, u gradu i van grada, i ispitivač (tj. jedan jedini član komisije) sedi pored vas i uredno beleži sve greške u formular. Beleže se male (minor), opasne (dangerous) i ozbiljne (serious) greške. Pada se ako napravite 15 ili više malih grešaka, ili jednu bilo opasnu ili ozbiljnu grešku. Takođe, pada se i ako se 4 puta načini ista mala greška (npr. ne pogledaju se i glavni i levi retrovizor pre davanja levog žmigavca pri skretanju ulevo) jer se to računa kao opasna greška...Ja sam prošao sa 3 male greške :)


Kako smo se moj instruktor i ja približavali Kembridžu, gusta jutarnja hantingtonška magla je prerastala u lep i sunčan dan. Ispitivač je bio vrlo korektan i učtiv - svaka druga reč mu je bila "Please" i "Thank you". Lepo sam se osećao kada mi je, po okončanju testa, rekao da sam položio i čestitao mi. Sada sam znao da sam potpuno slobodan.

Živeti van Londona a biti bez automobila je kao biti bez nogu. Javni transport je redak i nema ga u kasnijim večernjim satima (što mi je bitno zbog povratka sa časova salse) a taksi je opet preskup (oko £25 do Kembridža). Spomenuću ovde i da jedan čas (2 sata) vožnje u auto-školi košta £44 a na slobodan termin za test vožnje se čeka 9 nedelja pa mi je i zbog svega ovoga laknulo. Konačno, na internacionalnu vozačku dozvolu sam mogao da vozim samo prvih godinu dana boravka u Engleskoj pa je bilo prilično frustrirajuće gledati svoj sopstveni auto a ne smeti ga voziti.

Sada je sve drugačije...jedva čekam da ubacim Pepperse u CD plejer i da ponovo zapalim kroz one lepe krajolike, autoputem, dole za London!

Jedna od caletovih omiljenih

Setio sam se veceras refrena jedne pesme koju sam nekada davno imao snimljenu na kaseti. To davno je bilo neke 1986. ili 1987. godine. Kasetu sam slusao na kasetofonu nemacke proizvodnje koji se sada trenutno nalazi na nasoj vikendici na obroncima Fruske Gore. Znam da je ovu pesmu moj tata jako voleo. Da mi nije poznatog i uglednog beogradskog advokata Dr Branimira GOOGLE-a i YouTube-a, tesko da bih tu pesmu ponovo ikad pronasao. A evo jesam!

Lemon Tree
(Peter, Paul & Mary)

When I was just a lad of ten, my father said to me,
Come here and learn a lesson from the lovely lemon tree.
Dont put your faith in love, my boy, my father said to me,
I fear youll find that love is like the lovely lemon tree.

Lemon tree very pretty and the lemon flower is sweet
But the fruit of the poor lemon is impossible to eat.
Lemon tree very pretty and the lemon flower is sweet
But the fruit of the poor lemon is impossible to eat.

Beneath the lemon tree one day, my love and I did a lie
A girl so sweet that when she smiled the sun rose in the sky.
We passed that summer lost in love beneath the lemon tree
The music of her laughter hid my fathers words from me:

Lemon tree very pretty and the lemon flower is sweet
But the fruit of the poor lemon is impossible to eat.
Lemon tree very pretty and the lemon flower is sweet
But the fruit of the poor lemon is impossible to eat.

One day she left without a word. she took away the sun.
And in the dark she left behind, I knew what she had done.
Shed left me for another, its a common tale but true.
A sadder man but wiser now I sing these words to you:

Lemon tree very pretty and the lemon flower is sweet
But the fruit of the poor lemon is impossible to eat.
Lemon tree very pretty and the lemon flower is sweet
But the fruit of the poor lemon is impossible to eat.

Zabranjena muzika

Ponekad ne smem da slusam neke pesme u miksevima DJ River-a. Isuvise me ponesu na novosadsku Grbavicu, u ulice kuda smo zajedno prolazili i drzali se za ruke, jedne jeseni, zime i proleca 2005. i 2006. godine. Njen osmeh sam video po fasadama starih kuca i u izlozima novih zgrada. Pamtim njenu siluetu, kako mi se priblizava, na uglu Bulevara Cara Lazara i Puskinove. Plava jakna, uzane crne farmerice, crvena kozna torba i crvene cizme...Sedeo sam popodne u kancelariji, za mojim radnim stolom, sa slusalicama u usima. Ispred mene je bio racunar koji je izvrsavao neke kompleksne algoritme dok sam ja gledao iznad monitora, kroz prozor prema prostom i tihom zapadnom nebu utonulom u izmaglicu novosadske veceri koja je donosila Nju...Muzika sa MTV-ja u sitne nocne sate, u mom malom sklonistu od sveta...naceti sok od kajsije i crvena kozna tasna na stolici. Ociju njenih da nije...bilo, ne bi bilo neba u nasem malom stanu...

Subotnje jutro

Nema nista lepse nego kada subotnje jutro zapocnem naspavan i bez zurbe, kada natenane citam novine uz topao nes umucen sa mlekom i Muscovado braon secerom. Ovaj vikend cu posvetiti odmaranju i relaksaciji uz obicne kucne poslove. Osecam da ce mi bas to prijati, nakon vrlo dinamicnog proslog vikenda i naporne radne nedelje.

Ovo je Engleska, januar je, i napolju sipi kisica iz belog neba. Sedim pored otvorenog prozora i mogu da osetim miris toplih vetrova koji nagovestavaju dolazak proleca. Granica izmedju godisnjih doba na ovom severnoatlantskom ostrvu nije toliko upecatljiva kao kod nas. U Srbiji sam voleo neki martovski dan, dve nedelje nakon sto je sneg okopnio i zemlja je crna, teska i vlazna. U basti, ispod prozora, beli djurdjevci, jagorcevine i ljubicice...sire svoje slatkaste mirise koji se mesaju sa intenzivnim mirisom zemlje, pune mi nozdrve i opijaju me tim toplim vazdusastim fluidom proleca...Slusam Ravelovu muziku za balet "Daphnis et Chloe" kako bih upotpunio ovaj dozivljaj. Voleo bih se prosetati do tvrdjave i sa jednog bedema prekoputa Akademije pogledati od sunca bljestavu okuku koju tu Dunav pravi i koja je ogromne povrsine, poput kakvog jezera...Taj deo me je uvek fascinirao svojom otvorenoscu, grandioznoscu i sirinom. Osecao sam se kao da sedim u ogromnom teatru na cijoj sceni se plavicasta brda Fruske Gore lenjo migolje ispod dubokog neba raskomadanih oblaka.

Miksovanje

Nadam se da me niko nece krivicno goniti ako javno priznam da sam na svom laptopu instalirao krekovanu najnoviju verziju DJ Traktor-a. Pola sata guglovanja mi je trebalo pa da stignem do jednog ruskog foruma koji mi je vratio osmeh na lice. Ako zaboravimo znacenje reci traktor u domenu agrara i prebacimo se u caroban svet elektronske muzike, otkricemo da Traktor moze biti i sinonim za vrlo mocan, a opet jednostavan program za miksovanje pesama u digitalnom formatu.

Ja nisam DJ, ali volim da miksujem muziku u slobodno vreme. Nista me toliko ne opusta posle posla koliko dobar jednocasovni set mojih omiljenih pesama. To mi je instant-relaksacija.

Proteklih meseci sam bio u fazi stvaranja kolekcije starog house zvuka, iz sredine 80-ih. Frankie Knuckles, Marshall Jefferson, Joe Smooth...samo su neka imena koja su postavila temelj jednog novog muzickog pravca, novog hipi pokreta, ali ovog puta suzdrzanijeg i svesnijeg od svog starijeg brata sa kraja 60-ih da se svet ne moze tako lako promeniti, ali da od toga ne treba odustajati.

Kada vec pravim ovu paralelu, ne mogu se otrgnuti od utiska da sam sebi licim na hipika - zivim u muzici onog doba, naseg doba. Legendarni novosadski klub Contrast od cetvrtka do subote (nedeljom je bio rok, cini mi se), NS Time petkom (tamo sam prvi put, jedne maglovite novembarske noci, uzivo slusao muziku Banco De Gaie, neke 1996. godine...), Paradiso sa urnebesnim party-jima i gostovanjima DJ velikana, Djava sa mladim entuzijastima za pultom, Big Mama...to su bila mesta gde sam upoznavao nove melodije i ritmove, umetnost miksovanja, odsjaj prigusenog svetla koji je trepereo na glatkoj povrsini vinila izbrazdanog spiralnim tankim linijama koje su na neki tajanstveni nacin pokretale stotine ljudi na ples, skakanje, zvizdanje...Te pesme su ostavile dubok trag na moj muzicki ukus. Ne znam samo da li je to sada nostalgija ili su te pesme zaista toliko dobre...

Konacno

Konacno sam kupio i laptop. Koliko je zivot u Huntingdonu nemoguc bez automobila, toliko je zivot u Engleskoj nemoguc bez kompjutera, tacnije interneta. Zeleo sam sebe necim da castim za Novu godinu i nisam se mnogo dvoumio oko toga sta bi to moglo biti.

Ovde me je fascinirala siroka upotreba interneta, sistem vas jednostavno gura da ga koristite. Na primer, British Telecom (BT) naplacuje dodatnih £5 ukoliko se odlucite da racun platite u posti a ne preko Direct Debita, interneta ili telefonski. Kompanije koje koriste ovakav nacin naplate imaju ogromne ustede: ne moraju da placaju poslovni prostor za filijale/saltere, komunalije, personal koji tamo radi, opremu i papir...a i klijentima je ovako lakse i udobnije. Secam se koliko sam bio ushicen kada sam prvi put narucio knjige preko Amazon-a i CD-ove preko ebay-a...nekoliko klikova, utipkani podaci o racunu i za par dana stizu paketi. A sve jeftinije nego kad se kupuje u regularnim prodavnicama. Amazon UK je pred Bozic objavio vest da ce zbog obima posla verovatno doci do kasnjenja u isporucivanju paketa...jer radilo se o nekoliko miliona online narudzbina!

Naravno, sve ima i svoju losu stranu, pa tako i ostavljanje licnih podataka na ovoj globalnoj mrezi. Moja koleginica sa posla, Fei, ispricala mi je kako su jednom njenom prijatelju licni podaci bili ishakerisani pa su mu bile skinute i pare sa racuna. Nadam se da je PayPal imun na ovakve kradje identiteta ("identity theft" je postao jedan od velikih problema u Britaniji).