Tog petka sam celo popodne bio vrlo uzbuđen, što zbog večernjeg izlaska, što zbog činjenice da sam odlučio da kolima odem u London jer naprosto uživam kada vozim ka toj urbanoj džungli! Brige oko speed i red-light kamera, pronalaženja parkinga i gužvi u saobraćaju jednostavno zaboravim kada pomislim na sve one lepe prizore koji se mogu videti sa puta A1 kada se ide od Huntingdona ka jugu. Krenuo sam oko 7 uveče, bio je još uveliko dan a rascepani oblaci su dobijali onu prelepu modru podlogu na ljubičastom nebu zalazećeg sunca.
U Engleskoj zaista uživam u čarima vožnje automobilom. Autoput prolazi kroz prelep countryside, preko reke Great Ouse, pa pored njiva, oranica i ogromnih valovitih livada na kojima su raštrkana stada ovaca i krava. Na brdašcima okolo su šumarci a neretko se vide i velika omeđena polja po kojima trče konji. Usput se nalazi i nekoliko velikih, uredno pokošenih i sređenih golf terena, dok nebo šaraju belim tragovima avioni koji sleću na Luton ili Heathrow. Engleska ima veliku gustinu naseljenosti i mnogobrojna ali mala sela. Englezi vole prirodu i baš se ponose tim svojim seocima i countryside-om koji je ispresecan mrežom kanala.
Uvek krenem severozapadnim obodom Huntingdona (putem A141), izađem na A14 i onda se iza Bramptona uključim na A1. Pored autoputa se potom nižu naselja Buckden, Diddington, Little Paxton, St. Neots, Eaton Socon, Wyboston, Sandy, Beeston, Seddington, Lower Caldecote, Biggleswade, Edworth, Radwell, Baldock, Stevenage, Knebworth, Woolmers Green, Welwyn, Welwyn Garden City, Hatfield, Brookmans Park, South Mimms. Ovde se A1 ukršta sa autoputem M25, koji ograničava širu londonsku regiju i predstavlja tzv. outer ring road. Kada se prođe ispod nadvožnjaka kojim ide M25, prolazi se kroz severna londonska naselja Borehamwood, Mill Hill, Hendon, Cricklewood, Kilburn i Swiss Cottage. Finchley Road tu prelazi u Wellington Road koji prolazi pored Regent's Parka i vodi u deo centralnog Londona koji se zove Marylebone.
Kod Biggleswade-a A1 prolazi iznad pruge kojom saobraćaju vozovi od severoistoka Velike Britanije ka Londonu (tuda ide GNER - Great North East Railway - linija koja povezuje Edinburg sa Londonom ali takođe i lokalni voz kojim idem iz Huntingdona za britansku prestonicu :)
Kod Hatfielda A1 prolazi tunelom ispod ogromnog tržnog centra koji se zove 'Galleria' i koji, kada se posmatra sa južne strane, zaista moćno izgleda, kao kakvo brdo iznad ulaza u tunelsko grotlo.
Ovu scenu sam zapamtio još kada me je Milica vozila u Huntingdon, kada sam išao na intervju za posao.
Kako se približavamo Londonu, pitome ruralne krajolike zamenjuju veliki putni čvorovi, useci, podvožnjaci i nadvožnjaci...ogromna betonska infrastruktura koja opslužuje saobraćaj ovog osmomilionskog grada. Iznad puta se nižu ogromne osvetljene table sa putokazima ali i informacijama o zagušenjima ili incidentima na putu kako bi se vozači usmerili na manje opterećene deonice. Takođe, displeji pokazuju i procenu koliko je vremena potrebno voziti do značajnih delova Londona (npr. do aerodroma). Sve je pod kamerama i saobraćaj se automatski reguliše.
Specijalno za ovaj vikend i za ovu vožnju sam napravio svoju muzičku kompilaciju koja obuhvata meni drage pesme, od kojih svaka u sebi nosi simboliku i sećanje na neku osobu, događaj ili jednostavno neku moju ličnu impresiju...
CD 1:
1. Kanye West - Flashing Lights (Ft. Dwele)
2. The Killers - Read My Mind
3. Justice vs Simian - We Are You Friends
4. Planet Funk - Chase The Sun
5. Yves Larock - Rise Up
6. Madness - One Step Beyond
7. Madness - Our House
8. Lynyrd Skynyrd - Sweet Home Alabama
9. Space - Me and You vs The World
10. REM - Leaving New York
11. Shaggy - It wasn't me
12. Jackson 5 - Give Me One More Chance
13. Kanye West - Good Morning
14. Razorlight - Hey Ya (unplugged version)
15. Madness - Baggy Trousers
16. Marvin Gaye - Sexual Healing
17. Texas - You Make Me Feel
18. The Automatic - Monster
CD 2:
1. Mark Ronson - Stop Me
2. Skatalites - Guns Of Navarone (live, old recording)
3. Amy Winehouse - Fuck Me Pumps
4. Britney Spears - Gimme More
5. Ska Cubano - Chango
6. Conjure One - Center Of The Sun
7. Estelle ft Kanye West - American Boy
8. Guns'n'Roses - Sweet Child Of Mine
9. Kanye West - Can't Tell Me Nothing
10. Michael Jackson - Blame It On The Boogie
11. Sparks - When Do I Get To Sing 'My Way'
12. Skatalites - Guns Of Navarone
13. The Specials - Guns Of Navarone (live)
14. Amy Winehouse - You Know I'm No Good
15. ABC - The Look Of Love
16. ABBA - Chiquitita
17. Amy Winehouse - Tears Dry On Their Own
18. Amy Winehouse - He Can Only Hold Her
Kada sam stigao u centralni London, potrošio sam više od sat vremena da nađem ulicu gde bih se mogao parkirati a da opet ne budem jako daleko od kluba gde sam pošao. Da sam bio iskusniji, parking bih našao mnogo brže, jer treba poznavati grad i iz perspektive vozača. Na kraju sam parkirao u jednoj ulici blizu Tottenham Court Road-a, na 15 minuta hoda do kluba.
Tamo su bile Staša i Mika, Irena i Marton a došla je i Sandra sa svojim drugaricama. Pozdravio sam se sa Marijanom i Jasminom i ubrzo se Remedy popeo na stejdž. Oni sviraju veselu muziku, mešavinu rocka, country-ja ali i etno muzike sa Balkana (verujem da je to Marijanin uticaj). Publike je bilo mnogo, ali prostora za đuskanje malo, pa sam se morao zadovoljiti skakutanjem u mestu.
Posle njih je nastupio neki dark bend na čiju su muziku Doors-i očigledno imali možda i prevelik uticaj. No, bilo mi je interesantno da vidim kako uživo zvuči testera za drvo koja je kablom bila povezana na pojačalo. Svirao ju je frontmen tog benda tako što je gudio gudalom po njoj. Jadno gudalo...
Posle sam odbacio Sandru kući i prespavao sam kod Irene, na Canada Water-u.
Narednog dana mi je Irena pokazala njen komšiluk, i veliki tržni centar. Kada sam video da i Tesco tu ima veliku prodavnicu, osetio sam toplinu oko srca a u džepu sam, sa pritajenim osmehom na ustima, čvrsto stisao Tesco clubcard...
Canada Water je deo južnog Londona, prema Greenwich-u, i nalazi se preko puta Canary Wharfa. Ime je dobio po najvećem doku, u koji su do sredine prošlog veka pristajali brodovi iz Kanade. Mnogi dokovi su kasnije bili isušeni i tu se sada nalaze zaista lepi kvartovi sa stambenim zgradama i kućama. Zavidim Ireni jer joj treba 5 minuta hoda pa da dođe do keja sa klupicama, odakle se vide ukotvljeni brodovi, galebovi i labudovi...raj!
Popodne smo Irena i ja uronili mojim Škodilakom u gužvu londonskog subotnjeg saobraćaja. Tada sam prvi put kolima prešao preko čuvenog Tower Bridge-a. Išli smo severno, ka King's Cross-u, na roštilj kod njenog kolege Martona.
Kada smo se popeli u njegov stan koji se nalazi u potkrovlju i kada smo izašli na balkon, kroz zanosni dim pečenih krmonadli i luka, otkrio sam jedan novi, skriveni svet u ovom velegradu - svet terasa sa dvorišnih strana zgrada. Predivno! Sve okolne zgrade (koje nisu visoke, sa po 2 ili 3 sprata) imaju terasice a na njima su saksije sa cvećem, setovi stolova i stolica...i tu se ljudi za tren oka mogu sakriti od vreve i buke sa prometnih ulica. To su prave male privatne oaze mira.
Upoznao sam se sa Ireninom ekipom s posla, i njihovim prijateljima a društvo je baš bilo odasvud: Mađarska, Svazilend, Poljska, Južnoafrička Republika...a i mi smo časno "branili" boje srpske trobojke, najviše u gurmanskom ratu za kuhinjskim stolom ali i posle, kada smo igrali jednu francusku društvenu igru, sličnu bilijaru, gde je cilj što pre ubaciti istobojne žetone u rupe.
Uveče sam otišao kod mojih dragih Topalovića. Malo smo pričali, ali smo ubrzo pozaspivali jer smo bili umorni.
Sutradan smo se Jela, Branka i ja rano probudili i ćaskali uz kafu u našoj kuhinjici. Ah kako ja volim tu prostoriju...koliko sam takvih jutara tu doživeo sa svojim prijateljima iz Dorchestera, i koliko žurki ili samo običnih večernjih okupljanja gde su se svirale gitare, pekao domaći hleb, pravila ruska salata, pila 'Griža savesti'...odatle su nas ispraćali kada smo išli u izlaske a tu smo se i pozdravljali kada sam se vraćao nedeljom uveče za Huntingdon. Malo sam emocionalan i nostalgičan jer se Jela, Verka, Branka, Dragana i Pedja uskoro vraćaju u Srbiju. Tako je bilo i prošle godine, kada se praksa u hotelu završavala i Radži, Đoletu, Ceci i Bilji...
Jela i ja smo posle doručka otišli da gledamo Londonski maraton. Osećalo se uzbuđenje u vazduhu a pravu atmosferu smo počeli da doživljavamo kada smo iz busa izašli na Trafalgar skveru i krenuli ka Bakingemskoj palati, gde je bila ciljna krivina. Dok smo prolazili pored backstage-a, videli smo maratonske medalje, destine hiljada njih, kako su bile nanizane na metalne šipke dok su čekale da zablistaju na grudima trkača koji dođu na cilj.
Našli smo svoje mesto u masi, ali je tada počeo pljusak. Eto ti ga sad! No, zahvaljujući simpatičnoj tetici iz jedne charity organizacije, dobili smo crvene kačkete i mogli smo da se potpuno posvetimo bodrenju sportista. Uspeo sam da usnimim pobednika muškog maratona. Oficijeni spiker je puštao muziku, i svaki put bi rekao redni broj pesme, kao i broj CD-a, što smo Jela i ja smatrali nepotrebnim i smešnim. Kiša je uticala na njegov muzički izbor pa je publika mogla da čuje hitove grupe 'Wet wet wet' kao i pesmu 'It's a rainy man, Halleluyah!'...U jednom momentu, kada je pljusak bio najjači, jadan čovek se i izvinio publici zbog kiše...
Londonski maraton ima nekoliko kategorija...dečiji, zatim za invalide, ženski, muški i slobodni - otvoren za sve. Ovaj poslednji je i najinteresantniji jer tu se pojavljuju ljudi maskirani u Betmena, veliku bananu, Kremenka...a video sam i npr. njih petoricu, obučenih kao zatvorenici, u crno-bela prugasta odela, kako su lancem bili povezani i tako trčali zajedno...niko nije mogao da odustane na pola...
Jela je otišla da kupuje suvenire pred svoj povratak u Srbiju a ja sam odlučio da se sam prošetam do Barbican centra jer tamo nisam nikad bio. Barbican je veliki kompleks koncertnih i pozorišnih dvorana, bioskopa i galerijskog prostora u kome se svakodnevno dešavaju kulturni događaji. Tu se nalazi sedište Londonske filharmonije i Simfonijskog orkestra BBC-a.
Išao sam od Charing Cross-a, preko Covent Gardena, i Holborna. Barbican i zgrade okolo mi liče na jedan poluuspešan arhitektonski eksperiment. Geometrijski hladna arhitektura sedamdesetih je prošarana veštačkim vodopadom i jezerom koje je valjda trebalo da ubije tu surovu urbanost. Ali ja sam se i dalje osećao vrlo zatvoreno dok sam posmatrao te zgrade naokolo, sa strane Waterside kafea...
Izašao sam odatle i odšetao do City Point-a, zgrade gde me je Saul jednom odveo na piće, još kada sam prvi put bio u Londonu...Ko bi tada rekao da ću ponovo doći na to mesto...Čudan je život.
Bio sam gladan i jelo mi se nešto orijentalno i začinjeno pa sam odlučio da odšetam do mog voljenog Brick Lane-a. Tu sam od jednog Pakistanca kupio njihovo tradicionalno jelo - salosu. To su komadići povrća i mesa, pomešani sa začinima i umotani u testo koje se prži na ulju.
Tako sit sam bio raspoložen i za obilazak lokalnih prodavničica. U jednoj od njih, naleteo sam na kožnu jaknu koja mi se jako svidela a procenio sam da će čičica Indus, vlasnik prodavnice, biti kooperativan po pitanju cenkanja. Tražio je £70, ja sam ponudio £50, našli smo se na £60 i tako sam uštedeo za 10 litara benzina kojim sam se posle vratio u voljeni Huntingdon...
No comments:
Post a Comment