Dve pesme

Od pre dva - tri meseca na engleskom Youtube sajtu su ukinuti svi neautorizovani muzički video klipovi. No, preostali "dummy" spotovi se mogu bar slušati. A ovih dana mi se ove dve pesme motaju po glavi:

The Apprentice

Ne propuštam ni jednu epizodu ovog reality show-a koji se već petu godinu prikazuje na BBC1. Sir Alan Sugar, čovek koji se upisao u istoriju kompjutera kao vlasnik kompanije koja je bila pionir u proizvodnji personalnih računara ("Amstrad") danas ima ogromnu poslovnu imperiju kao i mogućnost da pred kamerama, nedelju po nedelju filtrira kandidate i odabere jednog kome će ponuditi poziciju u nekoj od njegovih firmi. Učestvovanje u ovom serijalu predstavlja zapravo najteži intervju u Ujedinjenom Kraljevstvu. 16 kandidata, koliko ih ima na početku sezone, bore se umećem, iskustvom, inteligencijom, snalažljivošću, retorikom...za posao vredan £100,000 godišnje. Podeljeni su u dve grupe i Alan im u svakoj epizodi zadaje zadatak nakon čije realizacije trebaju da ostvare dobit. Na kraju dana, kada se svode rezultati i uspeh, Alan razgovara sa kandidatima i pokušava da odredi ko je najodgovorniji za neuspeh grupe koja je ostvarila manji profit, ili koja je u gubitku. Tada počinju dramatični trenuci međusobnog sučeljavanja tih mladih i ambicioznih ljudi, lete optužbe i kritike, prebacuje se krivica na druge...Alan procenjuje ko je najslabija karika i nju šalje kući uz čuvene reči: "You're fired!"

The Apprentice bi možda i dalje bio dramatičan, ali sigurno ne i zabavan da Sir Alan Sugar nema odličan smisao za humor koji je sa njegovom nadmenosti, oštrinom, pronicljivosti i surovoj iskrenosti - dobitna kombinacija za ovaj tip show-a.

Let iznad kukavičjeg gnezda

Preksinoć smo Džejn i ja pogledali ovo remek delo Miloša Formana. Nakon završetka, pogled mi je ostao ukočen i samo sam izustio "Kaaakav film!".

Ovo je priča o borcu za slobodu, o pojedincu koji se bori protiv sistema koga će taj isti sistem umiriti na vrlo efikasan način - lobotomijom. Naivno je Mek Marfi (Džek Nikolson) mislio da će biti lakše zatvorsku kaznu zameniti boravkom u bolnici za mentalno obolele. Po prirodi otvoren, optimističan i druželjubiv, Mek Marfi upoznaje pacijente i pokušava da unese malo života u sive dane ljudi zatvorenih iza rešetaka bolnice u Oregonu. On uviđa svu nehumanost u tretmanu tih marginalizovanih ljudi i pokušava da iznudi male ali značajne izmene u odnosu institucije prema njima. Zbog toga dolazi u lični sukob sa medicinskom sestrom Rečid, bezosećajnom autoritarnom ženom koja ima potpunu kontrolu nad grupom bolesnika i koja tu svoju poziciju moći svakodnevno zloupotrebljava eksperimentišući njihovim osećanjima. Mek Marfi pokušava da pobegne iz ove ustanove, pokušava da slomi okove tog kaveza u kome su se našli on i ostali, dajući im podstrek da i oni pokušaju da se suprotstave sistemu, da povrate svoje dostojanstvo. Jutro nakon tajne proslave Božića u njegovoj režiji, sestra Rečid otkriva šta se desilo na njenom odeljenju, i znajući šta će najviše boleti Mek Marfija, ona ucenjuje pacijenta Bilija koji nakon toga izvršava samoubistvo. Mek Marfi nasrće na nju ali ga obezbeđenje savladava. Naredne noći, kada Bromden (Indijanac, "Šef" kako ga je Mek Marfi zvao i sa kojim se najviše zbližio) otkriva da je Mek Marfi lobotomiran, davi ga jastukom, vrši humano ubistvo jer zna da glavni junak zapravo više i nije živ, već zombi koji će sistemu služiti za eksperimente. Bromden realizuje svoj beg na način koji je Mek Marfi predložio po svom dolasku u bolnicu, tada skeptičnim i na bunt nenaviklim pacijentima...


LJudi često kažu kako je današnji svet jedna velika "ludnica" i baš na taj način se ova bolnica i odnosi u njoj mogu shvatiti kao metafora za društvo uopšte. Sa jedne strane imamo većinu, koja udobno živi ponizno poštujući nekada i besmislena pravila sistema, dobrovoljno dozvoljava sistemu kontrolu i manipulaciju a sve kako ne bi bila izopštena i stavljena u drugu grupu...ljudi koji imaju neku svoju priču, stav, filozofiju, svoj način borbe protiv "terora većine"...koji idu "mimo toka" i zato smetaju sistemu koji na kraju nađe način da ih "proglasi ludima", doživotno stigmatizuje i ućuti.