Oduvek sam voleo da đuskam kada sam bio u izlascima. Sedenje i ćaskanje mogu da podnesem možda četvrt sata, a onda mi već počinje biti dosadno jer se, nakon saopštavanja tračeva ili šablona u dijalogu "problem-savet/podrška", iste priče počinju prepričavati po milioniti put, i to najčešće one koje me niti dotiču, niti interesuju. 15 minuta je dovoljno da se saopšti ono što je bitno, da se postave pitanja i daju odgovori. Sve više od toga je nepotrebno i to smatram čistim gubitkom vremena. Leđa mi se ukoče, noge utrnu, i ja imam potrebu da ustanem i da se razmrdam. Kako to baš nije prikladno raditi u ugostiteljskim objektima tipa kafane, kafića ili paba, kada se biraju mesta za izlaske, insistiram na prostranim klubovima i diskotekama, mestima gde se može đuskati i "cirkulisati". Ako želim s nekim da se ispričam, otićemo u šetnju na čist vazduh ili ćemo se čuti telefonom. Izlazak za mene nije izlazak ako se bar pet puta pošteno ne preznojim od plesa!
Kada sam otkrio noćni život i diskoteke, najviše sam voleo da uživam u muzici i đuskanju. Bili su to neki moji pokušaji break i disco dance-a ali mahom neartikulisani pokreti, bazične reakcije tela na ritam u prostoru. Pravu lepotu plesa sam počeo da otkrivam tek 2005. godine...
Tog leta su se odbrojavali poslednji meseci moje mladalačke horske karijere. Pevao sam u horu Gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj", "Haširi", u horu AKUD-a "Sonja Marinković" da bih na kraju bio u KUD-u "Svetozar Marković". Skoro 12 godina proba, upevavanja, beskonačnog vraćanja na "kritične delove", proveravanja "da li je pala intonacija". 12 godina druženja, zezanja na probama, smeha i opomena dirigenata...belih košulja i crnih pantalona, zajedničkih putovanja, slatkih napetosti pred nastup, ekstatičnih momenata tokom grupnog muziciranja, kao i "proderavanja grla" od pevanja u busu u povratku...
Malo sam već osećao zamor i zasićenje i želeo sam da počnem sa nekim novim, dinamičnijim hobijem. Sudbina je htela da mi osoblje ambasade Republike Italije pomogne da lako donesem odluku da prestanem sa pevanjem: meni i još par članova hora uskratilo je vizu za odlazak na takmičenje horova u Arezzo. Bilo im je sumnjivo jer smo bili relativno sveži diplomci i imali kratak radni staž. Ni kriv ni dužan sam bio žrtva neke svetske politike, nekih čudnih kriterijuma. Nisam imao priliku da kažem svoj stav, da se izborim za svoje pravo. Samo sam ispratio svoje prijatelje i poželeo da osvoje neku nagradu.
Hor "Markovića" se u Novi Sad vratio okićen zlatom a tih dana me je moja tadašnja koleginica Dragana, koja je išla na klasičan ples u školu "Allegro", obrađivala da odem sa njom na salsu u "Sport cafe" na Bulevaru Oslobođenja. Plesovi dvoranskog tipa me nikad nisu interesovali...čak sam osećao i neku odbojnost kada bih video zalizane face kako vrckaju i istežu se u kostimima sa šljokicama...
Dragana je ipak uspela da me ubedi i jedne srede smo se pojavili na salsi. Bilo je to sasvim novo iskustvo za mene. U relativno uzanom prostoru, između stolova i stolica, momci i devojke su bili poređani u dva reda i ponavljali su pokrete koje su pokazivali Choma i Sanja. Choma je momak koji se sa Kube preselio u Srbiju i koji je u poslednjih nekoliko godina vrlo popularizovao salsu u našoj zemlji. Stao sam naspram Dragane i pridružili smo se ovom veselom društvu koje je plesalo uz vrele kubanske ritmove. Pošto imam osećaj za ritam i muziku, a i ne stidim se da đuskam u javnosti, nije mi bio problem da pohvatam korake. Ipak, to me nije zadovoljilo. Kada sam u pauzi video jednog drugara, Nenada, kako igra sa dve devojke istovremeno, i kako one vrište od uzbuđenja dok ih je on vešto okretao, u meni se rodila muška ljubomora i rekao sam sebi da i ja moram savladati tu veštinu: odlučio sam da se upišem u školu plesa.
Nakon isprobavanja nekoliko plesnih klubova, našao sam da mi koncept časa, atmosfera i sam prostor najviše odgovaraju u "Queen"-u. Prvi ples koji sam tamo učio bila je ča-ča, i sećam se kako sam je igrao sa jednom Tamarom iz Kaća. Osnovni korak, okret pa otvaranje...
Bez obzira kako sam bio raspoložen pre časa, kući bih se vraćao napunjen pozitivnom energijom. Nisam očekivao da će mi se ples toliko svideti. Shvatio sam i da su ljudi koji idu na ples otvoreni, komunikativni i dobrodušni. Jer samo takve ples i može da privlači. Nikad nisam voleo pozere i foliranje. Iza tih krutih i nadrndanih lica obično se kriju ili strahovi ili zloba.
Jedva sam čekao ponedeljak i sredu uveče, pa da se prošetam Bulevarom do diskoteke Queen, obujem svoje braon cipele za ples pa da sa Acom, Dejanom, Bogijem...krenem rumbu ili tango sa našim dragim partnerkama - Anom, Marijom R., Marijom K., Zorom, Branom, plavom Tamarom i crnom Tamarom...Instruktori Atila, Laki i Boki su sredinom sezone uveli i plesne večeri petkom. Bio sam vrlo srećan jer smo dobili jedno veče ekstra gde smo mogli da vežbamo korake, u opuštenoj atmosferi. Te zabave su mi bile jako drage i stoga što su svojom nevinošću odudarale od drugih "napucanih" žurki u gradu. Ples i direktni kontakt su mnogo plemenitiji i kreativniji vid druženja od nekog isfoliranog merkanja, stajanja i gunđanja dok se žvalavi flaša piva u nekom ćošku, ili od nekog nadvikivanja gde decibeli paraju uši. Ovo je tako lepo, kulturno i pitomo.
Sa društvom sa plesa sam počeo da se družim i van časova. Razmenili smo telefone, počeli da razmenjujemo porukice, da izlazimo zajedno i idemo na koncerte. Jedan od najboljih provoda nam je sigurno bio na koncertu grupe Cubismo u klubu "Trema". Tu smo voleli da plešemo uz "Milu Ćopezo" ali i nedeljom, kada je Robika iz "Orfeja" organozovao plesnjake. Uvek sam voleo da plešem sa devojkama iz drugih škola jer sam voleo da proverim umem li da vodim partnerku koja ne zna korake unapred ali i zato jer bih od njih uvek naučio nešto novo.
Četvrtak je bio rezervisan za
Cubismo. Lepa sećanja me vezuju za taj kafe-klub. Tu sam počeo da kombinujem korake iz standardnih latinoameričkih plesova koje sam učio u Queen-u sa koracima salse koje sam ovde usvajao. Chomini javni časovi salse su se iz Sport-a preselili u Cubismo i nikad neću zaboraviti atmosferu na spratu gde smo svi bivali spakovani kao sardine, vreli i mokri od plesa. Jedne letnje noći smo čak plesali na ulici, ispred kluba! Kakav je to bio oslobađajući osećaj!...Kao da je ceo grad bio naš! Vrhunski provod!
Ples je, kao i diploma, pasoš za ceo svet. Diploma otvara vrata za posao, a ples otvara vrata za druženje i upoznavanje novih ljudi. To sam doživeo avgusta 2006. godine, kada sam turistički boravio u Londonu i sa Radžom obilazio salsa klubove. U klubu "Salsa", na Charing Cross Road-u, nismo nemo stajali već smo grabili devojke iz mase i plesali sa njima. A tamo je konkurencija vrlo žestoka jer je to kao neki zavičajni klub imigranata iz Latinske Amerike i tu sam video ekstra plesače i zaista komplikovane koreografije. Ja ne plešem na nekom visokom nivou, često i grešim, ali to radim iz srca i sa stilom :)
Kada sam se 2007. preselio u Englesku, u ovo relativno malo provincijalno mesto, znao sam da moram pronaći neki hobi kako bih se socijalizovao i stekao nove prijatelje. U izlascima po lokalnim diskotekama i pabovima sam shvatio da ovo nije London, da se ovde svi međusobno poznaju i da devojke ne haju mnogo za strance. Doduše, ni moj engleski nije bio na nekom nivou pa nisam mogao da im priđem na način kako bih to učinio da sam mogao da im se obratim na mom maternjem jeziku...Ipak, nije mi bilo žao jer se sigurno ne bih usrećio sa nekom od tih pijanih, neškolovanih, bezobraznih devojaka, koje su mahom bile i razvedene majke, a tek zakoračile u dvadesete...
U pomoć mi je pritekla salsa. Na internetu sam potražio da li u Huntingdonu ili okolini postoji neka škola plesa i pronašao sam da su ponedeljkom časovi salse u obližnjem selu, St. Ivesu. Otišao sam na prvi čas i shvatio da je ovo bio pun pogodak, i po pitanju društva, i po pitanju plesa. Instruktori iz iste škole,
PureSalsa, četvrtkom su držali časove u Kembridžu pa sam pored ponedeljka, ubacio i četvrtak za salsu.
Tada nisam imao kola već sam koristio lokalne buseve. Bio sam toliko zagrejan za salsu i toliko sam želeo da budem sa novim društvom koje sam tamo upoznao da mi uopšte nije bilo teško da sa posla trčim kući, presvučem se, pešačim do autobuske stanice i onda se vozim pola sata do St. Ives-a ili sat vremena do Kembridža. Isto i u povratku, a sve to radi dva sata plesa!
U St. Ivesu sam upoznao i mog prvog lokalnog prijatelja, indijku Yasmin, ali i prvu simpatiju Marie...Sada sam retko u kontaktu sa njima jer se Yasmin odselila u inostranstvo a Marie u drugi grad. Ipak, ta poznanstva su mi u tim prvim mesecima mnogo značila.
Kada sam kupio automobil, počeo sam da otkrivam i druga mesta u Kembridžu u kojima se pleše salsa: St. Paul's Centre, Cellar Bar 8...a salsa je onda došla i u moj Huntingdon - sredom su časovi u Cromwell's kafe-klubu.
U Kembridžu i Huntingdonu sam upoznao novo društvo - Hazel, Susan, Dimitrisa, Michalisa, Katarinu, Anu, Elizabeth, Stevena, Nicka, Amy...I eto, slobodno mogu da kažem: salsa me je spasila, njojzi hvala! :)
