Hampsted je grad u malom, u severnom delu Londona. Nekada je bio selo na brdu, ali ga je London progutao kako se širio kroz istoriju. Ne mičući se, dospeo je čak do druge zone, što se može možda nazvati i širim centrom grada. London je podeljen na 6 koncentrično raspoređenih zona podzemne železnice ali se u svakodnevnoj komunikaciji kada neko opisuje gde živi može često čuti npr. "To ti je u trećoj zoni", što daje bolju sliku o relativnoj distanci od centra.
London ima mnogo delova koji su nekad bili zasebna sela, pa i danas njihovi centralni delovi nose nazive "village" a glavne ulice se obično zovu High Street. U ovoj je dugačak red butika, restorana, kafea, agencija za nekretnine i raznoraznih prodavnica ispresecan mnogobrojnim malim ulicama koje krivudavim uzbrdicama ka severu ili nizbrdicama ka jugu vode u vrlo lepe rezidencijalne zone. Lokalna metro stanica važi za najdublju od svih 275 londonskih: platforme se nalaze čitavih 60 metara ispod površine!
Kada se od nje krene prema istoku, dolazi se u ogroman park - Hampstead Heath. On više liči na neku staru šumu koja se prostire na nekoliko brda, ispresecanih potočićima koji se slivaju u pet jezera koja dominiraju jugoistočnim delom parka.Ovde se zapravo nalaze izvori reke Fleet - najveće od desetak podzemnih londonskih reka. Mnogi ljudi za London vezuju samo Temzu, ali ona ima svoje velike pritoke, koje nevidljivo i tajnovito teku ispod površine, ispod velegrada, sve od brda severnog Londona, gde izviru, pa do Temze. Fleet river je lepo ucrtana na starim mapama i slikama. Tokom vremena ona je bila kanalisana, zazidana, pokrivena gradom. Saobraćajni nadvožnjak Holborn viaduct, koji se nalazi u centralnom Londonu, nekad je zapravo bio most iznad reke Fleet. Čitao sam da je nedaleko odatle, u tunelima ispod Smithfield pijace (možda i ispod kluba Fabric), na određenim mestima moguće čuti šum reke, a postoje i hodnici koji vode do nje same...
Kada sam prvi put bio na Hampstead Heathu (avgust 2006.), najviše sam se zadržao na njegovom južnom obodu jer se odatle, sa brda koje se zove Parliament Hill, London vidi kao na dlanu. Posetioci parka su svuda raštrkani po njemu, a ovaj deo, livada bez drveća, je naročito omiljen onima koji puštaju zmajeve. Ovde je taj hobi vrlo popularan. Čak i u mom Huntingdonu viđam ljude kako sa lokalnog fudbalskog terena puštaju zmajeve. Ima ih raznih, malih, velikih, raznih oblika i boja a podići i održavati zmaja je prava umetnost!Ipak, najviše sam tada zavideo razdraganim ljudima koji su, svako u svom društvu, uživali u čarima piknika. Englezi ga baš vole. Ćebe, sendviči, voće, čaj u termosu, vino i staklene vinske čaše...pod vedrim nebom. Red badmintona, red izležavanja na suncu, jelo, pa frizbi!
Želeo sam da naš piknik bude pravi i stoga sam vrlo revnosno prionuo na pripreme. Trud se bio isplatio: devojkama, umornim posle partije frizbija, vrlo su se svidele moje palačinke sa pekmezom od crnih ribizla :)Nakon piknika smo Sandra i ja otišli kod Ane, Borisa i Igora na roštilj. Oni žive u delu Londona koji se zove Crouch End. Vrlo mi se dopala atmosfera kod njih...ambijent u Borisovom web-studiu, dvorište sa malom fontanom i jezercetom sa zlatnom ribicom.
To sanjivo i toplo subotnje popodne čupkali su reski zvuci klavira: štimer Bata je doterivao pianino za Anine časove. Nakon večere nam je priredio mali koncert - svirao je tradicionalne pesme sa Balkana ali u jazzy stilu, uz mnogo improvizacija. Potpuno se uneo u muziku, a i mi smo uživali u melodijama. Potom nam je mali Teo puštao stare ploče sa gramofona na navijanje, iz 1930. godine. Nikada u životu nisam uživo slušao muziku sa tih starih gramofona i baš sam se iznenadio koliko glasno mogu da reprodukuju muziku. Uveče smo pogledali animirani film Persepolis.
No comments:
Post a Comment