Bio je 1. februar i ja sam se sa Stašom uputio put nama do tada nepoznatog kluba. Bardens Boudoir se nalazi u severoistočnom delu Londona, u Stoke Newington Road - ulici kroz koju smo prolazili sve je komentarišući u stilu "Kakva džamahirija...". To je očigledno bio još jedan od arapskih kvartova britanske prestonice, pun orijentalnih radnji, turističkih agencija sa musavim izlozima koje su nudile jeftine letove za Kairo, Damask i Džedu...Bilo je tu i skromnih poslastičarnica, malih fast food restorana gde kebab zauzima centralno mesto na meniju, zatim prodavnica istočnjačkih tepiha, garderobe i obuće (mladi Arapi su ludi za kombinacijama crnih odela, belih košulja i belih kožnih cipela na špic ili cipela od replike zmijske kože...). Po oronulim i prilično zapuštenim fasadama starih viktorijanskih zgrada tražili smo tablu sa brojem 38 kada je Staša slučajno ugledala sa druge strane ulice grupicu mladih ljudi ispred metalnih vrata koja su po izgledu bila dobar kandidat za ulaz u kakav underground klub. Pogledali smo natpis iznad - "Boudoir" i smesta prešli ulicu. Kada smo se sasvim približili ulazu, za oko su mi odmah zapale dve devojke koje su izašle da bi popušile cigaretu. Bile su sređene i obučene u stilu 60-ih. Wooow!!! Ovo nisam odavno video! Prave rockabilly mačkice, kao da su izašle iz "Želatina", jedna plavuša (izrazito svetle nijanse plave, skoro bele boje) a druga crnka (najcrnje crne kose). Obe su imale dosta pudera i šminke, ali trake na glavi, korseti, suknjice, tanki strukići, bele hulahopke i crne cipele su me oduševili. A još nismo ni sišli! Ovo mi se mnogo dopadalo! :)
Dole je bilo mešano društvo. Bilo je rokera, rokabilijevaca, a i ljudi u minimalističkom brit-pop fazonu devedesetih. Sam klub mi je ličio na jedan od onih u kojima se kovala britanska muzička scena poslednjih decenija: prilično otrcan, okrečen jeftinom masnom farbom, sa sporadičnim umetničkim detaljima. Stejdž je mali, jedva nešto uzdignut. Na njemu su se nizali bendovi a mi smo zakasnili da čujemo Marijanu i "Remedy". No, pronašao sam je, upoznao sam je sa Stašom a onda nas je ona pozvala da budemo sa ekipom iz benda i sa njenim društvom. Tu sam upoznao Keitha, Marijaninog dečka koji je gitarista i pevač u bendu. On je vrlo prijatan i pristupačan čovek što je samo potvrdilo priču koju sam čuo od mnogih: da su Škoti otvoreni i komunikativni ljudi, mnogo bolji od Britanaca po tom pitanju. Plesao sam sa Jasminom, još jednom našom devojkom koja je bila puna energije i raspoloženja te večeri.
Publika je đuskala...Parovi, devojke, momci...Sećam se jednog rockabilly momka, u pink odelu sa dugačkom kragnom i zalizanom kosom, koji se baš trudio sa plesom, kao i jednog para...devojka je u svom plesu povremeno dolazila kod mene i upućivala mi čežnjive poglede ali ja sam se ustručavao da joj diskreditujem dečka i smesta ga pretvorim u autsajdera...bio sam još novi ovde pa nisam želeo da se ističem :)
Odjednom se stvorila gužva ispred bine a na njoj se pojavilo jedno predivno malo stvorenje, koje je plenilo svojom lepotom, pikantnim pokretima...Bila je to Miss Lalla Morte, preslatka Japanka iz Pariza koja je upravo počela da izvodi svoj burlesque (to je kratka pozorišna forma, gde se na šaljiv način i prenaglašavanjem predstavljaju i kritikuju nečije karakteristike). Na Youtube sam pronašao snimak baš tog njenog nastupa:
Veče se bližilo kraju. Uvek sam voleo i taj period, posle svirke, kada DJ pušta muziku; masa se razredi, stvori se prostor za đusku po kom se onda raštrkaju ljudi i onda svako počne da igra neki svoj ples, za svoju dušu, totalno opušteno, onako detinje, nekad zatvorenih očiju...Tako sam i ja sebi dao oduška, jer obožavam da plešem...
Staša i ja smo se uskoro našli u nekom od noćnih buseva koji nas je vozio ka Camberwellu, u južni deo grada. Sutradan nas je čekala njena žurka a mi smo već bili zagrejani za zabavu!
No comments:
Post a Comment