Dobio sam krila!

Kada sam bio gimnazijalac, maštao sam o studiranju na Kembridžu. Na kraju, studije sam završio u Novom Sadu ali sam juče ipak položio jedan ispit u Kembridžu - vozački! Iz naše perspektive, to i nije neki veliki događaj, ali ja verujem da on predstavlja najveći i najstrašniji ispit za ogroman broj Engleza. Prolaznost je 43% i čuo sam da nije neobično da se na vožnju izlazi i po nekoliko puta. Na sajtovima vezanim za ovu tematiku nalaze se reklame koje kandidatima nude hipno-terapiju i savetovanja kako se osloboditi nervoze i stresa. U knjižarama sam video desetak različitih knjiga sa savetima kako položiti vozački - od toga šta uraditi ako vam naiđe neko vozilo baš kada skrećete u rikverc u sporednu ulicu pa do uputstva kako zapamtiti šta je Levo a šta Desno (jer se ljudi od stresa zbune pa i to zaborave; savet je staviti npr. prsten na neki prst desne ruke, ili na palčevima odozgo napisati "L" i "R"). Mnogo pažnje se posvećuje stresu, kako ga prepoznati i prevazići. Neke od metoda podrazumevaju duboko disanje, često se spominje sisanje pepermint bombona a navode se i primeri rečenica koje trebaju da razbiju zategnutu atmosferu u automobilu za vreme ispita. Baš su na sve mislili autori ovih knjiga, nisu zaboravili ni da čitaoce podsete da provere da li su poneli sva dokumenta ali i da se unapred raspitaju da li test-centar ima toalet za kandidate (moj ga nije imao ali sam to na vreme proverio, hehe).

Ovo je banalan primer, ali može poslužiti da se stekne utisak do koje mere je u Engleskoj sve prilagođeno za svakoga. Posle odrastanja u Srbiji devedesetih, pod sankcijama i bombama, štošta mi ovde deluje smešno, nepotrebno ili preterano. Život u Srbiji nas je naučio da budemo žilavi i da se snalazimo, pa nam je sada neobično lako ići putevima pored kojh stoje putokazi i znakovi namenjeni za razmažene, lenje i nemisleće, što zapravo i predstavlja civilizaciju...Baš kao i kriterijumi za polaganje testa, koji su ovde zaista visoki, mnogo viši od onih koje sam morao da ispunim kada sam polagao svoj prvi vozački, u Srbiji, davne 1996. Na primer, vozi se 40 minuta, u gradu i van grada, i ispitivač (tj. jedan jedini član komisije) sedi pored vas i uredno beleži sve greške u formular. Beleže se male (minor), opasne (dangerous) i ozbiljne (serious) greške. Pada se ako napravite 15 ili više malih grešaka, ili jednu bilo opasnu ili ozbiljnu grešku. Takođe, pada se i ako se 4 puta načini ista mala greška (npr. ne pogledaju se i glavni i levi retrovizor pre davanja levog žmigavca pri skretanju ulevo) jer se to računa kao opasna greška...Ja sam prošao sa 3 male greške :)


Kako smo se moj instruktor i ja približavali Kembridžu, gusta jutarnja hantingtonška magla je prerastala u lep i sunčan dan. Ispitivač je bio vrlo korektan i učtiv - svaka druga reč mu je bila "Please" i "Thank you". Lepo sam se osećao kada mi je, po okončanju testa, rekao da sam položio i čestitao mi. Sada sam znao da sam potpuno slobodan.

Živeti van Londona a biti bez automobila je kao biti bez nogu. Javni transport je redak i nema ga u kasnijim večernjim satima (što mi je bitno zbog povratka sa časova salse) a taksi je opet preskup (oko £25 do Kembridža). Spomenuću ovde i da jedan čas (2 sata) vožnje u auto-školi košta £44 a na slobodan termin za test vožnje se čeka 9 nedelja pa mi je i zbog svega ovoga laknulo. Konačno, na internacionalnu vozačku dozvolu sam mogao da vozim samo prvih godinu dana boravka u Engleskoj pa je bilo prilično frustrirajuće gledati svoj sopstveni auto a ne smeti ga voziti.

Sada je sve drugačije...jedva čekam da ubacim Pepperse u CD plejer i da ponovo zapalim kroz one lepe krajolike, autoputem, dole za London!