Jedna šetnja

Meni ovde fali sunca. Čak i kada ga ima, sve što mogu je da kroz zatvoren prozor moje klimatizovane kancelarije posmatram kako se senke drveća i zgrada izdužuju dok protiče još jedno moje programersko popodne. I onda imam silnu potrebu da budem napolju, na otvorenom, da gledam u daljine, da osetim vetrove po licu, da čkiljim kada se okrenem ka suncu.


Nije mi dovoljno kada jutrom prolazim kroz maglovit šumarak pored pruge, ili kada uveče gledam igru udaljenih treperavih svetiljki oranž boje iznad pustog grada...ne, nije mi dovoljno jer u sred dana želim da legnem na sred polja, da osetim kako se lome trave pod mojim leđima, da raširim takav ruke i noge i da osetim kako mi ta naša najsjajnija zvezda obraze i čelo čini toplim. Ima li šta lepše nego saznanje da ležiš na jednoj čitavoj planeti, da imaš nju, da ti čuva leđa dok gledaš u udaljene svetove iza oblaka koji klize visoko iznad...


Proteklog vikenda nebo je bilo plavo-plavo a sunce je bilo jasno i moje noge su same krenule ka vratima, pa preko igrališta, dole niz ulicu, pravo do reke. Nikada ranije nisam išao na tu stranu ali noge kao da su znale put. Od crkve u Hartfordu (kako se zove taj deo Hantingdona) pa uzvodno, sve do starog mosta za Godmančester, postoji staza koja vijuga kroz park pored reke. Bio sam ushićen jer sam, eto, skoro u komšiluku, otkrio do tada meni nepoznatu oazu prirode. Slike koje sam napravio tog dana su ovde.