Ovo je Engleska, januar je, i napolju sipi kisica iz belog neba. Sedim pored otvorenog prozora i mogu da osetim miris toplih vetrova koji nagovestavaju dolazak proleca. Granica izmedju godisnjih doba na ovom severnoatlantskom ostrvu nije toliko upecatljiva kao kod nas. U Srbiji sam voleo neki martovski dan, dve nedelje nakon sto je sneg okopnio i zemlja je crna, teska i vlazna. U basti, ispod prozora, beli djurdjevci, jagorcevine i ljubicice...sire svoje slatkaste mirise koji se mesaju sa intenzivnim mirisom zemlje, pune mi nozdrve i opijaju me tim toplim vazdusastim fluidom proleca...Slusam Ravelovu muziku za balet "Daphnis et Chloe" kako bih upotpunio ovaj dozivljaj. Voleo bih se prosetati do tvrdjave i sa jednog bedema prekoputa Akademije pogledati od sunca bljestavu okuku koju tu Dunav pravi i koja je ogromne povrsine, poput kakvog jezera...Taj deo me je uvek fascinirao svojom otvorenoscu, grandioznoscu i sirinom. Osecao sam se kao da sedim u ogromnom teatru na cijoj sceni se plavicasta brda Fruske Gore lenjo migolje ispod dubokog neba raskomadanih oblaka.
No comments:
Post a Comment