Pepersi

Moja leta od 2000. do 2004. su bila sazrevajuća, oslobađajuća...Tada sam živeo u ulici Bem Lilike, u mom malom parčetu slobode. Danju sam spremao ispite a noću lutao po gradu. Voleo sam da učim...bio sam u svetu gde je sve zavisilo samo od mene. Jutra su mirisala na kafu i svežina je ulazila kroz prozor dok sam pravio planove koliko preći za predstojeći dan...I brzo bi to išlo...komšije su odlazile i vraćale se s posla, senke smokve i lešnika bi brzo prelazile preko dvorišta a ja sam rešavao jednačine, crtao grafike i razmišljao o modulacijama digitalnih signala...sve dok Brana i Adrijana ne bi prošle ispred kuće...Bilo je tada vreme da se planira veče.

Novosadska leta su magična. Bulevar je živ. Toplina izbija iz asfalta, iz betona i zidova zgrada. Ponoć je a ima 28 stepeni. Idemo na Štrand na piće. Ogromna crna reka je pred nama a po njoj šljašte narandžaste iskre Mosta slobode. Osećaš se kao da ti je ta obala kuća...

Voleo sam tada da slušam Peperse...oni su mi uvek bili asocijacija slobode, osećaja da si kod kuće svuda gde imaš prijatelje. U toj noći, bosi na pesku, pričate besmislice, pravite glupave šale i smejete se do neba. Kakva sreća!

Jutros sam vozio iz Kembridža za Huntingdon. Susan i ja smo se vraćali iz izlaska. Sa društvom sa plesa smo bili na večeri u kineskom restoranu i posle u "Salsi". Pričali smo o njenom razvodu, o našim prijateljima...i kako svako ima neke probleme...Ubacio sam CD Pepersa i već prvi akordi su me podsetili na one vrele ulice...a vozio sam kroz magloviti Huntingdon road ka zapadu...sa obe strane puta su se smenjivale siluete stabala i stubovi sa narandžastim osvetljenjem. Zabacio sam glavu na uzglavlje od sedišta i posmatrao kako putujem kroz prostor i vreme. Scena je bila kao iz nekog čudnovatog sna. Magla svuda oko nas...Polako sam vozio, levom stranom, i pitao se ko li sada sedi na onim ležaljkama u onom kafeu na Dunavu...Život je čudan i nepredvidiv. Ali baš zato i uzbudljiv.

Danas idem ponovo u Kembridž, da bos šetam sa prijateljima uz jednu novu reku...