GTA San Andreas - SF-UR (San Fierro Underground Radio)

This is one of my favorite old skool collections. I came across it when I searched for some old stuff on the Internet, including house music from the end of 80s and the beginning of 90s. It was actually released as an official soundtrack of the computer and video game "Grand Theft Auto - San Andreas". Here's the list of its brilliant tunes:

01. Joe Smooth - Promised Land
02. 808 State - Pacific
03. A Guy Called Gerald - Voodoo Ray
04. Frankie Knuckles - Your Love
05. Raze - Break 4 Love
06. Cultural Vibe - Ma Foom Bey
07. Jomanda - Make My Body Rock
08. Ce Ce Rogers - Someday
09. NightWriters - Let The Music Use You
10. Mr Fingers - Can You Feel It
11. Marshall Jefferson - Move Your Body
12. Maurice - This Is Acid
13. The Todd Terry Project - Weekend
14. Fallout - The Morning After
15. Robert Owens - I’ll Be Your Friend
16. 28th Street Crew - I Need A Rhythm

Salsa - kako je sve počelo

Oduvek sam voleo da đuskam kada sam bio u izlascima. Sedenje i ćaskanje mogu da podnesem možda četvrt sata, a onda mi već počinje biti dosadno jer se, nakon saopštavanja tračeva ili šablona u dijalogu "problem-savet/podrška", iste priče počinju prepričavati po milioniti put, i to najčešće one koje me niti dotiču, niti interesuju. 15 minuta je dovoljno da se saopšti ono što je bitno, da se postave pitanja i daju odgovori. Sve više od toga je nepotrebno i to smatram čistim gubitkom vremena. Leđa mi se ukoče, noge utrnu, i ja imam potrebu da ustanem i da se razmrdam. Kako to baš nije prikladno raditi u ugostiteljskim objektima tipa kafane, kafića ili paba, kada se biraju mesta za izlaske, insistiram na prostranim klubovima i diskotekama, mestima gde se može đuskati i "cirkulisati". Ako želim s nekim da se ispričam, otićemo u šetnju na čist vazduh ili ćemo se čuti telefonom. Izlazak za mene nije izlazak ako se bar pet puta pošteno ne preznojim od plesa!

Kada sam otkrio noćni život i diskoteke, najviše sam voleo da uživam u muzici i đuskanju. Bili su to neki moji pokušaji break i disco dance-a ali mahom neartikulisani pokreti, bazične reakcije tela na ritam u prostoru. Pravu lepotu plesa sam počeo da otkrivam tek 2005. godine...

Tog leta su se odbrojavali poslednji meseci moje mladalačke horske karijere. Pevao sam u horu Gimnazije "Jovan Jovanović Zmaj", "Haširi", u horu AKUD-a "Sonja Marinković" da bih na kraju bio u KUD-u "Svetozar Marković". Skoro 12 godina proba, upevavanja, beskonačnog vraćanja na "kritične delove", proveravanja "da li je pala intonacija". 12 godina druženja, zezanja na probama, smeha i opomena dirigenata...belih košulja i crnih pantalona, zajedničkih putovanja, slatkih napetosti pred nastup, ekstatičnih momenata tokom grupnog muziciranja, kao i "proderavanja grla" od pevanja u busu u povratku...

Malo sam već osećao zamor i zasićenje i želeo sam da počnem sa nekim novim, dinamičnijim hobijem. Sudbina je htela da mi osoblje ambasade Republike Italije pomogne da lako donesem odluku da prestanem sa pevanjem: meni i još par članova hora uskratilo je vizu za odlazak na takmičenje horova u Arezzo. Bilo im je sumnjivo jer smo bili relativno sveži diplomci i imali kratak radni staž. Ni kriv ni dužan sam bio žrtva neke svetske politike, nekih čudnih kriterijuma. Nisam imao priliku da kažem svoj stav, da se izborim za svoje pravo. Samo sam ispratio svoje prijatelje i poželeo da osvoje neku nagradu.

Hor "Markovića" se u Novi Sad vratio okićen zlatom a tih dana me je moja tadašnja koleginica Dragana, koja je išla na klasičan ples u školu "Allegro", obrađivala da odem sa njom na salsu u "Sport cafe" na Bulevaru Oslobođenja. Plesovi dvoranskog tipa me nikad nisu interesovali...čak sam osećao i neku odbojnost kada bih video zalizane face kako vrckaju i istežu se u kostimima sa šljokicama...

Dragana je ipak uspela da me ubedi i jedne srede smo se pojavili na salsi. Bilo je to sasvim novo iskustvo za mene. U relativno uzanom prostoru, između stolova i stolica, momci i devojke su bili poređani u dva reda i ponavljali su pokrete koje su pokazivali Choma i Sanja. Choma je momak koji se sa Kube preselio u Srbiju i koji je u poslednjih nekoliko godina vrlo popularizovao salsu u našoj zemlji. Stao sam naspram Dragane i pridružili smo se ovom veselom društvu koje je plesalo uz vrele kubanske ritmove. Pošto imam osećaj za ritam i muziku, a i ne stidim se da đuskam u javnosti, nije mi bio problem da pohvatam korake. Ipak, to me nije zadovoljilo. Kada sam u pauzi video jednog drugara, Nenada, kako igra sa dve devojke istovremeno, i kako one vrište od uzbuđenja dok ih je on vešto okretao, u meni se rodila muška ljubomora i rekao sam sebi da i ja moram savladati tu veštinu: odlučio sam da se upišem u školu plesa.

Nakon isprobavanja nekoliko plesnih klubova, našao sam da mi koncept časa, atmosfera i sam prostor najviše odgovaraju u "Queen"-u. Prvi ples koji sam tamo učio bila je ča-ča, i sećam se kako sam je igrao sa jednom Tamarom iz Kaća. Osnovni korak, okret pa otvaranje...

Bez obzira kako sam bio raspoložen pre časa, kući bih se vraćao napunjen pozitivnom energijom. Nisam očekivao da će mi se ples toliko svideti. Shvatio sam i da su ljudi koji idu na ples otvoreni, komunikativni i dobrodušni. Jer samo takve ples i može da privlači. Nikad nisam voleo pozere i foliranje. Iza tih krutih i nadrndanih lica obično se kriju ili strahovi ili zloba.

Jedva sam čekao ponedeljak i sredu uveče, pa da se prošetam Bulevarom do diskoteke Queen, obujem svoje braon cipele za ples pa da sa Acom, Dejanom, Bogijem...krenem rumbu ili tango sa našim dragim partnerkama - Anom, Marijom R., Marijom K., Zorom, Branom, plavom Tamarom i crnom Tamarom...Instruktori Atila, Laki i Boki su sredinom sezone uveli i plesne večeri petkom. Bio sam vrlo srećan jer smo dobili jedno veče ekstra gde smo mogli da vežbamo korake, u opuštenoj atmosferi. Te zabave su mi bile jako drage i stoga što su svojom nevinošću odudarale od drugih "napucanih" žurki u gradu. Ples i direktni kontakt su mnogo plemenitiji i kreativniji vid druženja od nekog isfoliranog merkanja, stajanja i gunđanja dok se žvalavi flaša piva u nekom ćošku, ili od nekog nadvikivanja gde decibeli paraju uši. Ovo je tako lepo, kulturno i pitomo.

Sa društvom sa plesa sam počeo da se družim i van časova. Razmenili smo telefone, počeli da razmenjujemo porukice, da izlazimo zajedno i idemo na koncerte. Jedan od najboljih provoda nam je sigurno bio na koncertu grupe Cubismo u klubu "Trema". Tu smo voleli da plešemo uz "Milu Ćopezo" ali i nedeljom, kada je Robika iz "Orfeja" organozovao plesnjake. Uvek sam voleo da plešem sa devojkama iz drugih škola jer sam voleo da proverim umem li da vodim partnerku koja ne zna korake unapred ali i zato jer bih od njih uvek naučio nešto novo.

Četvrtak je bio rezervisan za Cubismo. Lepa sećanja me vezuju za taj kafe-klub. Tu sam počeo da kombinujem korake iz standardnih latinoameričkih plesova koje sam učio u Queen-u sa koracima salse koje sam ovde usvajao. Chomini javni časovi salse su se iz Sport-a preselili u Cubismo i nikad neću zaboraviti atmosferu na spratu gde smo svi bivali spakovani kao sardine, vreli i mokri od plesa. Jedne letnje noći smo čak plesali na ulici, ispred kluba! Kakav je to bio oslobađajući osećaj!...Kao da je ceo grad bio naš! Vrhunski provod!

Ples je, kao i diploma, pasoš za ceo svet. Diploma otvara vrata za posao, a ples otvara vrata za druženje i upoznavanje novih ljudi. To sam doživeo avgusta 2006. godine, kada sam turistički boravio u Londonu i sa Radžom obilazio salsa klubove. U klubu "Salsa", na Charing Cross Road-u, nismo nemo stajali već smo grabili devojke iz mase i plesali sa njima. A tamo je konkurencija vrlo žestoka jer je to kao neki zavičajni klub imigranata iz Latinske Amerike i tu sam video ekstra plesače i zaista komplikovane koreografije. Ja ne plešem na nekom visokom nivou, često i grešim, ali to radim iz srca i sa stilom :)

Kada sam se 2007. preselio u Englesku, u ovo relativno malo provincijalno mesto, znao sam da moram pronaći neki hobi kako bih se socijalizovao i stekao nove prijatelje. U izlascima po lokalnim diskotekama i pabovima sam shvatio da ovo nije London, da se ovde svi međusobno poznaju i da devojke ne haju mnogo za strance. Doduše, ni moj engleski nije bio na nekom nivou pa nisam mogao da im priđem na način kako bih to učinio da sam mogao da im se obratim na mom maternjem jeziku...Ipak, nije mi bilo žao jer se sigurno ne bih usrećio sa nekom od tih pijanih, neškolovanih, bezobraznih devojaka, koje su mahom bile i razvedene majke, a tek zakoračile u dvadesete...

U pomoć mi je pritekla salsa. Na internetu sam potražio da li u Huntingdonu ili okolini postoji neka škola plesa i pronašao sam da su ponedeljkom časovi salse u obližnjem selu, St. Ivesu. Otišao sam na prvi čas i shvatio da je ovo bio pun pogodak, i po pitanju društva, i po pitanju plesa. Instruktori iz iste škole, PureSalsa, četvrtkom su držali časove u Kembridžu pa sam pored ponedeljka, ubacio i četvrtak za salsu.

Tada nisam imao kola već sam koristio lokalne buseve. Bio sam toliko zagrejan za salsu i toliko sam želeo da budem sa novim društvom koje sam tamo upoznao da mi uopšte nije bilo teško da sa posla trčim kući, presvučem se, pešačim do autobuske stanice i onda se vozim pola sata do St. Ives-a ili sat vremena do Kembridža. Isto i u povratku, a sve to radi dva sata plesa!

U St. Ivesu sam upoznao i mog prvog lokalnog prijatelja, indijku Yasmin, ali i prvu simpatiju Marie...Sada sam retko u kontaktu sa njima jer se Yasmin odselila u inostranstvo a Marie u drugi grad. Ipak, ta poznanstva su mi u tim prvim mesecima mnogo značila.

Kada sam kupio automobil, počeo sam da otkrivam i druga mesta u Kembridžu u kojima se pleše salsa: St. Paul's Centre, Cellar Bar 8...a salsa je onda došla i u moj Huntingdon - sredom su časovi u Cromwell's kafe-klubu.

U Kembridžu i Huntingdonu sam upoznao novo društvo - Hazel, Susan, Dimitrisa, Michalisa, Katarinu, Anu, Elizabeth, Stevena, Nicka, Amy...I eto, slobodno mogu da kažem: salsa me je spasila, njojzi hvala! :)

Como Pájaros en el Aire

Setih se večeras jedne pesme koju sam pevao dok sam bio član hora "Hashira" iz Novog Sada. Pesma je na španskom jeziku i zove se "Como Pájaros en el Aire". Vrlo je emotivna, pitka i melodična. Baš poput ptica kada vijugaju dok lete po nebu.

Prvi put smo je pevali u Jerusalimu, 2001. godine, kada smo učestvovali na internacionalnom festivalu "Zimriya" a koji se održavao na Hebrew University (Mount Scopus) u istočnom delu grada. Pesmu smo učili zajedno sa još dva hora koji su sa našim bili u radionici koja se bavila latinoameričkom horskom muzikom. Predavač i dirigent nam je bio Werner Pfaff. Dobili smo zbirku sa notama oko 20 pesama, među kojima je bila i ova. Imali smo sedam dana da nju, i još četiri ili pet novih i prilično zahtevnih kompozicija savladamo i spremimo za finalni koncert koji je bio poslednjeg dana festivala. Na samom koncertu smo imali ogromnu podršku hora Univerziteta iz Bogote (Universidad de los Andes, Bogota, Colombia) jer smo dobrim delom imali latinoamerički repertoar. Nemam snimak našeg nastupa ali mi je Youtube i ovog puta bio dragocen:

Las manos de mi madre
son como pajaros en el aire
historias de cocina
entre sus alas heridas de hambre
las manos de mi madre
saben que ocurre por las mañanas
cuando amaza la vida
horno de barro
pan de esperanza

Las manos de mi madre
llegan al patio desde temprano
todo se vuelve fiesta cuando ella juega junto a otros pajaros
junto a los pajaros
que aman la vida y la construyen con los trabajos
arde la leña, arina y barro
lo cotidiano se vuelve magico
se vuelve magico

Las manos de mi madre
me representan un cielo abierto
y un recuerdo añorado
trapos calientes en los inviernos
ellas se brindan calidas, noblez, sinceras , limpias de todo
como seran las manos del que las mueve gracias al odio

Las manos de mi madre
llegan al patio desde temprano
todo se vuelve fiesta cuando ella juega junto a otros pajaros
junto a los pajaros
que aman la vida y la construyen con los trabajos
arde la leña, arina y barro
lo cotidiano se vuelve magico
se vuelve magico

Roštiljanje

Iako smo Dejvid i ja roštiljali u petak posle posla, Sandra te večeri nije trebalo dvaput da me pozove da sledeći dan roštiljam ponovo, kod nje i njenih cimerki u Guildfordu. Google maps su mi rekle da mi je potrebno oko dva sata vožnje i valjalo je obezbediti dobru muziku za put. Tog jutra sam napravio svoju novu kompilaciju:

Driving to Guildford

CD1
(1:22:44)

1. DJ Jazzy Jeff & Fresh Prince - Summertime (3:50)
2. Robbie Williams - She's Madonna (4:13)
3. Way Out West - Ajare (Original Version) (5:46)
4. Djuma Soundsystem - Les Djinns (Trentemoeller remix) (3:26)
5. Stonebridge - Put 'Em High (JJs 12 Mix) (3:22)
6. Ben Onono - Tatouage Bleu (4:00)
7. Jody Wisternoff - Star Strings (6:23)
8. Jeremy Healy & Tori Amos - Stamp! (3:34)
9. Natacha Atlas - Le Printemps (For Mona) (4:25)
10. Junior Jack - Stupidisco (3:06)
11. Deepest Blue - Give It Away (3:57)
12. Dave Armstrong - Out of Touch (4:35)
13. Goldie - Inner City Life (3:45)
14. Booty Luv - Boogie 2nite (3:10)
15. Ritmo Dynamic - Calinda (Alex Gold 2004 Remix) (4:13)
16. Ruff Driverz Feat. Arrola - Dreaming 2004 (Brad Carter Remix) (4:28)
17. Adam F - Circles (7:13)
18. Afro Medusa - Pasilda (Knee Depp Club Mix) (5:32)
19. Alcazar - Crying At The Discoteque (3:46)

CD2
(1:16:55)

1. Ska Cubano - Chango (3:38)
2. Cypress Hill - What's Your Number (3:50)
3. Da Slamming Phrogz -Something About The Music (6:27)
4. Dark Globe ft Amanda Ghost - Break My World (5:20)
5. David Ghetta/J.D. Davis - The World Is Mine (3:38)
6. DB Boulevard - Point Of View (Original Club Mix) (5:35)
7. DJ Tonka - She Knows You (4:14)
8. Dr Alban - Sing Hallelujah (3:49)
9. Dr Motte & Westbam - Sunshine - Loveparade 1997 (3:59)
10. Duran Duran - Save a Prayer (5:27)
11. Filur - I Want You (Club Version) (6:52)
12. Grace - Its Not Over Yet (3:37)
13. Groove Armada - My Friend (5:01)
14. Hacienda - Sabor (5:17)
15. Horny United Welcomes Just 4 Funk - Crazy Paris (3:18)
16. Michael Gray - I Can't Wait (For the weekend to begin) (3:12)
17. Jakatta - American dream (3:41)

CD3
(1:35:50)

1. Randy Crawford - Street Life (feat. Crusaders) (3:55)
2. Clash - London Calling (3:23)
3. U2 - Even Better Than The Real Thing (3:41)
4. Kajagoogoo - Too shy (3:46)
5. Kanye West - Homecoming (feat. Chris Martin) (3:22)
6. Lightning Seeds - You Showed Me (4:05)
7. Madonna - Deeper and Deeper (5:35)
8. Martin Solveig vs Salifa Keita - Madan (3:09)
9. Meck - Thunder In My Heart Again (3:36)
10. Moloko - Familiar feelings (3:45)
11. Mylo vs. Miami Sound Machine - Doctor Pressure (Clean Radio Edit) (3:26)
12. Pet Shop Boys - Being Boring (4:51)
13. Pet Shop Boys - Flamboyant (3:49)
14. Pet Shop Boys - Minimal (3:37)
15. Robbie Williams - Angels (4:24)
16. Robbie Williams - Tripping (4:07)
17. Robie Wiliams -Feel (4:21)
18. Royksopp - What Else Is There (Jacques Lu Cont Radio Mix) (3:50)
19. Funkstar DeLuxe (vs. Bob Marley) - Sun Is Shining (3:53)
20. Sunclub - Single Minded People (Jydee Edit) (3:13)
21. The Course - Ready Or Not (3:24)
22. U2 - The Fly (4:28)
23. U2 - Lemon (6:58)
24. U96 - Club bizare (3:12)

Piknik, konačno!

Sunčano subotnje prepodne. Probudio sam se prilično rano, oko pola osam, umutio kafu i seo za računar da pregledam mailove, vesti i dešavanja na Facebook-u. A onda sam otišao u kuhinju i počeo da pravim sendviče i palačinke: danas je veliki dan - dogovorio sam se sa Sandrom, Vanjom, Anom i Milanom da idemo na piknik na Hampstead Heath!

Hampsted je grad u malom, u severnom delu Londona. Nekada je bio selo na brdu, ali ga je London progutao kako se širio kroz istoriju. Ne mičući se, dospeo je čak do druge zone, što se može možda nazvati i širim centrom grada. London je podeljen na 6 koncentrično raspoređenih zona podzemne železnice ali se u svakodnevnoj komunikaciji kada neko opisuje gde živi može često čuti npr. "To ti je u trećoj zoni", što daje bolju sliku o relativnoj distanci od centra.

London ima mnogo delova koji su nekad bili zasebna sela, pa i danas njihovi centralni delovi nose nazive "village" a glavne ulice se obično zovu High Street. U ovoj je dugačak red butika, restorana, kafea, agencija za nekretnine i raznoraznih prodavnica ispresecan mnogobrojnim malim ulicama koje krivudavim uzbrdicama ka severu ili nizbrdicama ka jugu vode u vrlo lepe rezidencijalne zone. Lokalna metro stanica važi za najdublju od svih 275 londonskih: platforme se nalaze čitavih 60 metara ispod površine!

Kada se od nje krene prema istoku, dolazi se u ogroman park - Hampstead Heath. On više liči na neku staru šumu koja se prostire na nekoliko brda, ispresecanih potočićima koji se slivaju u pet jezera koja dominiraju jugoistočnim delom parka.

Ovde se zapravo nalaze izvori reke Fleet - najveće od desetak podzemnih londonskih reka. Mnogi ljudi za London vezuju samo Temzu, ali ona ima svoje velike pritoke, koje nevidljivo i tajnovito teku ispod površine, ispod velegrada, sve od brda severnog Londona, gde izviru, pa do Temze. Fleet river je lepo ucrtana na starim mapama i slikama. Tokom vremena ona je bila kanalisana, zazidana, pokrivena gradom. Saobraćajni nadvožnjak Holborn viaduct, koji se nalazi u centralnom Londonu, nekad je zapravo bio most iznad reke Fleet. Čitao sam da je nedaleko odatle, u tunelima ispod Smithfield pijace (možda i ispod kluba Fabric), na određenim mestima moguće čuti šum reke, a postoje i hodnici koji vode do nje same...

Kada sam prvi put bio na Hampstead Heathu (avgust 2006.), najviše sam se zadržao na njegovom južnom obodu jer se odatle, sa brda koje se zove Parliament Hill, London vidi kao na dlanu. Posetioci parka su svuda raštrkani po njemu, a ovaj deo, livada bez drveća, je naročito omiljen onima koji puštaju zmajeve. Ovde je taj hobi vrlo popularan. Čak i u mom Huntingdonu viđam ljude kako sa lokalnog fudbalskog terena puštaju zmajeve. Ima ih raznih, malih, velikih, raznih oblika i boja a podići i održavati zmaja je prava umetnost!

Ipak, najviše sam tada zavideo razdraganim ljudima koji su, svako u svom društvu, uživali u čarima piknika. Englezi ga baš vole. Ćebe, sendviči, voće, čaj u termosu, vino i staklene vinske čaše...pod vedrim nebom. Red badmintona, red izležavanja na suncu, jelo, pa frizbi!

Želeo sam da naš piknik bude pravi i stoga sam vrlo revnosno prionuo na pripreme. Trud se bio isplatio: devojkama, umornim posle partije frizbija, vrlo su se svidele moje palačinke sa pekmezom od crnih ribizla :)

Nakon piknika smo Sandra i ja otišli kod Ane, Borisa i Igora na roštilj. Oni žive u delu Londona koji se zove Crouch End. Vrlo mi se dopala atmosfera kod njih...ambijent u Borisovom web-studiu, dvorište sa malom fontanom i jezercetom sa zlatnom ribicom.

To sanjivo i toplo subotnje popodne čupkali su reski zvuci klavira: štimer Bata je doterivao pianino za Anine časove. Nakon večere nam je priredio mali koncert - svirao je tradicionalne pesme sa Balkana ali u jazzy stilu, uz mnogo improvizacija. Potpuno se uneo u muziku, a i mi smo uživali u melodijama. Potom nam je mali Teo puštao stare ploče sa gramofona na navijanje, iz 1930. godine. Nikada u životu nisam uživo slušao muziku sa tih starih gramofona i baš sam se iznenadio koliko glasno mogu da reprodukuju muziku. Uveče smo pogledali animirani film Persepolis.

48 sati off

Pretprošli vikend sam išao u petak uveče u London na Stašin rođendan. Proslavila ga je u 12 Bar Club-u, gde je iste večeri bio live gig nekoliko bendova a centralno mesto su zauzeli sada već čuveni The Penny Black Remedy. Zašto čuveni? Marijana, Keith i ostali su ušli u finale izbora za najbolji UK Indy bend! Čestitke!!!


Tog petka sam celo popodne bio vrlo uzbuđen, što zbog večernjeg izlaska, što zbog činjenice da sam odlučio da kolima odem u London jer naprosto uživam kada vozim ka toj urbanoj džungli! Brige oko speed i red-light kamera, pronalaženja parkinga i gužvi u saobraćaju jednostavno zaboravim kada pomislim na sve one lepe prizore koji se mogu videti sa puta A1 kada se ide od Huntingdona ka jugu. Krenuo sam oko 7 uveče, bio je još uveliko dan a rascepani oblaci su dobijali onu prelepu modru podlogu na ljubičastom nebu zalazećeg sunca.

U Engleskoj zaista uživam u čarima vožnje automobilom. Autoput prolazi kroz prelep countryside, preko reke Great Ouse, pa pored njiva, oranica i ogromnih valovitih livada na kojima su raštrkana stada ovaca i krava. Na brdašcima okolo su šumarci a neretko se vide i velika omeđena polja po kojima trče konji. Usput se nalazi i nekoliko velikih, uredno pokošenih i sređenih golf terena, dok nebo šaraju belim tragovima avioni koji sleću na Luton ili Heathrow. Engleska ima veliku gustinu naseljenosti i mnogobrojna ali mala sela. Englezi vole prirodu i baš se ponose tim svojim seocima i countryside-om koji je ispresecan mrežom kanala.

Uvek krenem severozapadnim obodom Huntingdona (putem A141), izađem na A14 i onda se iza Bramptona uključim na A1. Pored autoputa se potom nižu naselja Buckden, Diddington, Little Paxton, St. Neots, Eaton Socon, Wyboston, Sandy, Beeston, Seddington, Lower Caldecote, Biggleswade, Edworth, Radwell, Baldock, Stevenage, Knebworth, Woolmers Green, Welwyn, Welwyn Garden City, Hatfield, Brookmans Park, South Mimms. Ovde se A1 ukršta sa autoputem M25, koji ograničava širu londonsku regiju i predstavlja tzv. outer ring road. Kada se prođe ispod nadvožnjaka kojim ide M25, prolazi se kroz severna londonska naselja Borehamwood, Mill Hill, Hendon, Cricklewood, Kilburn i Swiss Cottage. Finchley Road tu prelazi u Wellington Road koji prolazi pored Regent's Parka i vodi u deo centralnog Londona koji se zove Marylebone.

Kod Biggleswade-a A1 prolazi iznad pruge kojom saobraćaju vozovi od severoistoka Velike Britanije ka Londonu (tuda ide GNER - Great North East Railway - linija koja povezuje Edinburg sa Londonom ali takođe i lokalni voz kojim idem iz Huntingdona za britansku prestonicu :)

Kod Hatfielda A1 prolazi tunelom ispod ogromnog tržnog centra koji se zove 'Galleria' i koji, kada se posmatra sa južne strane, zaista moćno izgleda, kao kakvo brdo iznad ulaza u tunelsko grotlo.
Ovu scenu sam zapamtio još kada me je Milica vozila u Huntingdon, kada sam išao na intervju za posao.

Kako se približavamo Londonu, pitome ruralne krajolike zamenjuju veliki putni čvorovi, useci, podvožnjaci i nadvožnjaci...ogromna betonska infrastruktura koja opslužuje saobraćaj ovog osmomilionskog grada. Iznad puta se nižu ogromne osvetljene table sa putokazima ali i informacijama o zagušenjima ili incidentima na putu kako bi se vozači usmerili na manje opterećene deonice. Takođe, displeji pokazuju i procenu koliko je vremena potrebno voziti do značajnih delova Londona (npr. do aerodroma). Sve je pod kamerama i saobraćaj se automatski reguliše.

Specijalno za ovaj vikend i za ovu vožnju sam napravio svoju muzičku kompilaciju koja obuhvata meni drage pesme, od kojih svaka u sebi nosi simboliku i sećanje na neku osobu, događaj ili jednostavno neku moju ličnu impresiju...

CD 1:

1. Kanye West - Flashing Lights (Ft. Dwele)
2. The Killers - Read My Mind
3. Justice vs Simian - We Are You Friends
4. Planet Funk - Chase The Sun
5. Yves Larock - Rise Up
6. Madness - One Step Beyond
7. Madness - Our House
8. Lynyrd Skynyrd - Sweet Home Alabama
9. Space - Me and You vs The World
10. REM - Leaving New York
11. Shaggy - It wasn't me
12. Jackson 5 - Give Me One More Chance
13. Kanye West - Good Morning
14. Razorlight - Hey Ya (unplugged version)
15. Madness - Baggy Trousers
16. Marvin Gaye - Sexual Healing
17. Texas - You Make Me Feel
18. The Automatic - Monster


CD 2:

1. Mark Ronson - Stop Me
2. Skatalites - Guns Of Navarone (live, old recording)
3. Amy Winehouse - Fuck Me Pumps
4. Britney Spears - Gimme More
5. Ska Cubano - Chango
6. Conjure One - Center Of The Sun
7. Estelle ft Kanye West - American Boy
8. Guns'n'Roses - Sweet Child Of Mine
9. Kanye West - Can't Tell Me Nothing
10. Michael Jackson - Blame It On The Boogie
11. Sparks - When Do I Get To Sing 'My Way'
12. Skatalites - Guns Of Navarone
13. The Specials - Guns Of Navarone (live)
14. Amy Winehouse - You Know I'm No Good
15. ABC - The Look Of Love
16. ABBA - Chiquitita
17. Amy Winehouse - Tears Dry On Their Own
18. Amy Winehouse - He Can Only Hold Her

Kada sam stigao u centralni London, potrošio sam više od sat vremena da nađem ulicu gde bih se mogao parkirati a da opet ne budem jako daleko od kluba gde sam pošao. Da sam bio iskusniji, parking bih našao mnogo brže, jer treba poznavati grad i iz perspektive vozača. Na kraju sam parkirao u jednoj ulici blizu Tottenham Court Road-a, na 15 minuta hoda do kluba.

Tamo su bile Staša i Mika, Irena i Marton a došla je i Sandra sa svojim drugaricama. Pozdravio sam se sa Marijanom i Jasminom i ubrzo se Remedy popeo na stejdž. Oni sviraju veselu muziku, mešavinu rocka, country-ja ali i etno muzike sa Balkana (verujem da je to Marijanin uticaj). Publike je bilo mnogo, ali prostora za đuskanje malo, pa sam se morao zadovoljiti skakutanjem u mestu.


Posle njih je nastupio neki dark bend na čiju su muziku Doors-i očigledno imali možda i prevelik uticaj. No, bilo mi je interesantno da vidim kako uživo zvuči testera za drvo koja je kablom bila povezana na pojačalo. Svirao ju je frontmen tog benda tako što je gudio gudalom po njoj. Jadno gudalo...


Posle sam odbacio Sandru kući i prespavao sam kod Irene, na Canada Water-u.

Narednog dana mi je Irena pokazala njen komšiluk, i veliki tržni centar. Kada sam video da i Tesco tu ima veliku prodavnicu, osetio sam toplinu oko srca a u džepu sam, sa pritajenim osmehom na ustima, čvrsto stisao Tesco clubcard...

Canada Water je deo južnog Londona, prema Greenwich-u, i nalazi se preko puta Canary Wharfa. Ime je dobio po najvećem doku, u koji su do sredine prošlog veka pristajali brodovi iz Kanade. Mnogi dokovi su kasnije bili isušeni i tu se sada nalaze zaista lepi kvartovi sa stambenim zgradama i kućama. Zavidim Ireni jer joj treba 5 minuta hoda pa da dođe do keja sa klupicama, odakle se vide ukotvljeni brodovi, galebovi i labudovi...raj!


Popodne smo Irena i ja uronili mojim Škodilakom u gužvu londonskog subotnjeg saobraćaja. Tada sam prvi put kolima prešao preko čuvenog Tower Bridge-a. Išli smo severno, ka King's Cross-u, na roštilj kod njenog kolege Martona.

Kada smo se popeli u njegov stan koji se nalazi u potkrovlju i kada smo izašli na balkon, kroz zanosni dim pečenih krmonadli i luka, otkrio sam jedan novi, skriveni svet u ovom velegradu - svet terasa sa dvorišnih strana zgrada. Predivno! Sve okolne zgrade (koje nisu visoke, sa po 2 ili 3 sprata) imaju terasice a na njima su saksije sa cvećem, setovi stolova i stolica...i tu se ljudi za tren oka mogu sakriti od vreve i buke sa prometnih ulica. To su prave male privatne oaze mira.

Upoznao sam se sa Ireninom ekipom s posla, i njihovim prijateljima a društvo je baš bilo odasvud: Mađarska, Svazilend, Poljska, Južnoafrička Republika...a i mi smo časno "branili" boje srpske trobojke, najviše u gurmanskom ratu za kuhinjskim stolom ali i posle, kada smo igrali jednu francusku društvenu igru, sličnu bilijaru, gde je cilj što pre ubaciti istobojne žetone u rupe.

Uveče sam otišao kod mojih dragih Topalovića. Malo smo pričali, ali smo ubrzo pozaspivali jer smo bili umorni.

Sutradan smo se Jela, Branka i ja rano probudili i ćaskali uz kafu u našoj kuhinjici. Ah kako ja volim tu prostoriju...koliko sam takvih jutara tu doživeo sa svojim prijateljima iz Dorchestera, i koliko žurki ili samo običnih večernjih okupljanja gde su se svirale gitare, pekao domaći hleb, pravila ruska salata, pila 'Griža savesti'...odatle su nas ispraćali kada smo išli u izlaske a tu smo se i pozdravljali kada sam se vraćao nedeljom uveče za Huntingdon. Malo sam emocionalan i nostalgičan jer se Jela, Verka, Branka, Dragana i Pedja uskoro vraćaju u Srbiju. Tako je bilo i prošle godine, kada se praksa u hotelu završavala i Radži, Đoletu, Ceci i Bilji...

Jela i ja smo posle doručka otišli da gledamo Londonski maraton. Osećalo se uzbuđenje u vazduhu a pravu atmosferu smo počeli da doživljavamo kada smo iz busa izašli na Trafalgar skveru i krenuli ka Bakingemskoj palati, gde je bila ciljna krivina. Dok smo prolazili pored backstage-a, videli smo maratonske medalje, destine hiljada njih, kako su bile nanizane na metalne šipke dok su čekale da zablistaju na grudima trkača koji dođu na cilj.


Našli smo svoje mesto u masi, ali je tada počeo pljusak. Eto ti ga sad! No, zahvaljujući simpatičnoj tetici iz jedne charity organizacije, dobili smo crvene kačkete i mogli smo da se potpuno posvetimo bodrenju sportista. Uspeo sam da usnimim pobednika muškog maratona. Oficijeni spiker je puštao muziku, i svaki put bi rekao redni broj pesme, kao i broj CD-a, što smo Jela i ja smatrali nepotrebnim i smešnim. Kiša je uticala na njegov muzički izbor pa je publika mogla da čuje hitove grupe 'Wet wet wet' kao i pesmu 'It's a rainy man, Halleluyah!'...U jednom momentu, kada je pljusak bio najjači, jadan čovek se i izvinio publici zbog kiše...

Londonski maraton ima nekoliko kategorija...dečiji, zatim za invalide, ženski, muški i slobodni - otvoren za sve. Ovaj poslednji je i najinteresantniji jer tu se pojavljuju ljudi maskirani u Betmena, veliku bananu, Kremenka...a video sam i npr. njih petoricu, obučenih kao zatvorenici, u crno-bela prugasta odela, kako su lancem bili povezani i tako trčali zajedno...niko nije mogao da odustane na pola...


Jela je otišla da kupuje suvenire pred svoj povratak u Srbiju a ja sam odlučio da se sam prošetam do Barbican centra jer tamo nisam nikad bio. Barbican je veliki kompleks koncertnih i pozorišnih dvorana, bioskopa i galerijskog prostora u kome se svakodnevno dešavaju kulturni događaji. Tu se nalazi sedište Londonske filharmonije i Simfonijskog orkestra BBC-a.

Išao sam od Charing Cross-a, preko Covent Gardena, i Holborna. Barbican i zgrade okolo mi liče na jedan poluuspešan arhitektonski eksperiment. Geometrijski hladna arhitektura sedamdesetih je prošarana veštačkim vodopadom i jezerom koje je valjda trebalo da ubije tu surovu urbanost. Ali ja sam se i dalje osećao vrlo zatvoreno dok sam posmatrao te zgrade naokolo, sa strane Waterside kafea...


Izašao sam odatle i odšetao do City Point-a, zgrade gde me je Saul jednom odveo na piće, još kada sam prvi put bio u Londonu...Ko bi tada rekao da ću ponovo doći na to mesto...Čudan je život.

Bio sam gladan i jelo mi se nešto orijentalno i začinjeno pa sam odlučio da odšetam do mog voljenog Brick Lane-a. Tu sam od jednog Pakistanca kupio njihovo tradicionalno jelo - salosu. To su komadići povrća i mesa, pomešani sa začinima i umotani u testo koje se prži na ulju.


Tako sit sam bio raspoložen i za obilazak lokalnih prodavničica. U jednoj od njih, naleteo sam na kožnu jaknu koja mi se jako svidela a procenio sam da će čičica Indus, vlasnik prodavnice, biti kooperativan po pitanju cenkanja. Tražio je £70, ja sam ponudio £50, našli smo se na £60 i tako sam uštedeo za 10 litara benzina kojim sam se posle vratio u voljeni Huntingdon...

Bardens Boudoir, The Penny Black Remedy i jedna mala kosooka

Kada sam prošlog septembra u Noriču, sa drugarom Lakijem bio kod izvesnog Pola na garden party-ju, upoznao sam jednu našu devojku, Marijanu. Rekla mi je tada da peva u rok bendu The Penny Black Remedy i da često nastupaju u Londonu. Sredinom janura me je pozvala da ih čujem - nastupali su uskoro u klubu Bardens Boudoir.


Bio je 1. februar i ja sam se sa Stašom uputio put nama do tada nepoznatog kluba. Bardens Boudoir se nalazi u severoistočnom delu Londona, u Stoke Newington Road - ulici kroz koju smo prolazili sve je komentarišući u stilu "Kakva džamahirija...". To je očigledno bio još jedan od arapskih kvartova britanske prestonice, pun orijentalnih radnji, turističkih agencija sa musavim izlozima koje su nudile jeftine letove za Kairo, Damask i Džedu...Bilo je tu i skromnih poslastičarnica, malih fast food restorana gde kebab zauzima centralno mesto na meniju, zatim prodavnica istočnjačkih tepiha, garderobe i obuće (mladi Arapi su ludi za kombinacijama crnih odela, belih košulja i belih kožnih cipela na špic ili cipela od replike zmijske kože...). Po oronulim i prilično zapuštenim fasadama starih viktorijanskih zgrada tražili smo tablu sa brojem 38 kada je Staša slučajno ugledala sa druge strane ulice grupicu mladih ljudi ispred metalnih vrata koja su po izgledu bila dobar kandidat za ulaz u kakav underground klub. Pogledali smo natpis iznad - "Boudoir" i smesta prešli ulicu. Kada smo se sasvim približili ulazu, za oko su mi odmah zapale dve devojke koje su izašle da bi popušile cigaretu. Bile su sređene i obučene u stilu 60-ih. Wooow!!! Ovo nisam odavno video! Prave rockabilly mačkice, kao da su izašle iz "Želatina", jedna plavuša (izrazito svetle nijanse plave, skoro bele boje) a druga crnka (najcrnje crne kose). Obe su imale dosta pudera i šminke, ali trake na glavi, korseti, suknjice, tanki strukići, bele hulahopke i crne cipele su me oduševili. A još nismo ni sišli! Ovo mi se mnogo dopadalo! :)


Dole je bilo mešano društvo. Bilo je rokera, rokabilijevaca, a i ljudi u minimalističkom brit-pop fazonu devedesetih. Sam klub mi je ličio na jedan od onih u kojima se kovala britanska muzička scena poslednjih decenija: prilično otrcan, okrečen jeftinom masnom farbom, sa sporadičnim umetničkim detaljima. Stejdž je mali, jedva nešto uzdignut. Na njemu su se nizali bendovi a mi smo zakasnili da čujemo Marijanu i "Remedy". No, pronašao sam je, upoznao sam je sa Stašom a onda nas je ona pozvala da budemo sa ekipom iz benda i sa njenim društvom. Tu sam upoznao Keitha, Marijaninog dečka koji je gitarista i pevač u bendu. On je vrlo prijatan i pristupačan čovek što je samo potvrdilo priču koju sam čuo od mnogih: da su Škoti otvoreni i komunikativni ljudi, mnogo bolji od Britanaca po tom pitanju. Plesao sam sa Jasminom, još jednom našom devojkom koja je bila puna energije i raspoloženja te večeri.

Publika je đuskala...Parovi, devojke, momci...Sećam se jednog rockabilly momka, u pink odelu sa dugačkom kragnom i zalizanom kosom, koji se baš trudio sa plesom, kao i jednog para...devojka je u svom plesu povremeno dolazila kod mene i upućivala mi čežnjive poglede ali ja sam se ustručavao da joj diskreditujem dečka i smesta ga pretvorim u autsajdera...bio sam još novi ovde pa nisam želeo da se ističem :)

Odjednom se stvorila gužva ispred bine a na njoj se pojavilo jedno predivno malo stvorenje, koje je plenilo svojom lepotom, pikantnim pokretima...Bila je to Miss Lalla Morte, preslatka Japanka iz Pariza koja je upravo počela da izvodi svoj burlesque (to je kratka pozorišna forma, gde se na šaljiv način i prenaglašavanjem predstavljaju i kritikuju nečije karakteristike). Na Youtube sam pronašao snimak baš tog njenog nastupa:



Veče se bližilo kraju. Uvek sam voleo i taj period, posle svirke, kada DJ pušta muziku; masa se razredi, stvori se prostor za đusku po kom se onda raštrkaju ljudi i onda svako počne da igra neki svoj ples, za svoju dušu, totalno opušteno, onako detinje, nekad zatvorenih očiju...Tako sam i ja sebi dao oduška, jer obožavam da plešem...

Staša i ja smo se uskoro našli u nekom od noćnih buseva koji nas je vozio ka Camberwellu, u južni deo grada. Sutradan nas je čekala njena žurka a mi smo već bili zagrejani za zabavu!