48 sati off

Pretprošli vikend sam išao u petak uveče u London na Stašin rođendan. Proslavila ga je u 12 Bar Club-u, gde je iste večeri bio live gig nekoliko bendova a centralno mesto su zauzeli sada već čuveni The Penny Black Remedy. Zašto čuveni? Marijana, Keith i ostali su ušli u finale izbora za najbolji UK Indy bend! Čestitke!!!


Tog petka sam celo popodne bio vrlo uzbuđen, što zbog večernjeg izlaska, što zbog činjenice da sam odlučio da kolima odem u London jer naprosto uživam kada vozim ka toj urbanoj džungli! Brige oko speed i red-light kamera, pronalaženja parkinga i gužvi u saobraćaju jednostavno zaboravim kada pomislim na sve one lepe prizore koji se mogu videti sa puta A1 kada se ide od Huntingdona ka jugu. Krenuo sam oko 7 uveče, bio je još uveliko dan a rascepani oblaci su dobijali onu prelepu modru podlogu na ljubičastom nebu zalazećeg sunca.

U Engleskoj zaista uživam u čarima vožnje automobilom. Autoput prolazi kroz prelep countryside, preko reke Great Ouse, pa pored njiva, oranica i ogromnih valovitih livada na kojima su raštrkana stada ovaca i krava. Na brdašcima okolo su šumarci a neretko se vide i velika omeđena polja po kojima trče konji. Usput se nalazi i nekoliko velikih, uredno pokošenih i sređenih golf terena, dok nebo šaraju belim tragovima avioni koji sleću na Luton ili Heathrow. Engleska ima veliku gustinu naseljenosti i mnogobrojna ali mala sela. Englezi vole prirodu i baš se ponose tim svojim seocima i countryside-om koji je ispresecan mrežom kanala.

Uvek krenem severozapadnim obodom Huntingdona (putem A141), izađem na A14 i onda se iza Bramptona uključim na A1. Pored autoputa se potom nižu naselja Buckden, Diddington, Little Paxton, St. Neots, Eaton Socon, Wyboston, Sandy, Beeston, Seddington, Lower Caldecote, Biggleswade, Edworth, Radwell, Baldock, Stevenage, Knebworth, Woolmers Green, Welwyn, Welwyn Garden City, Hatfield, Brookmans Park, South Mimms. Ovde se A1 ukršta sa autoputem M25, koji ograničava širu londonsku regiju i predstavlja tzv. outer ring road. Kada se prođe ispod nadvožnjaka kojim ide M25, prolazi se kroz severna londonska naselja Borehamwood, Mill Hill, Hendon, Cricklewood, Kilburn i Swiss Cottage. Finchley Road tu prelazi u Wellington Road koji prolazi pored Regent's Parka i vodi u deo centralnog Londona koji se zove Marylebone.

Kod Biggleswade-a A1 prolazi iznad pruge kojom saobraćaju vozovi od severoistoka Velike Britanije ka Londonu (tuda ide GNER - Great North East Railway - linija koja povezuje Edinburg sa Londonom ali takođe i lokalni voz kojim idem iz Huntingdona za britansku prestonicu :)

Kod Hatfielda A1 prolazi tunelom ispod ogromnog tržnog centra koji se zove 'Galleria' i koji, kada se posmatra sa južne strane, zaista moćno izgleda, kao kakvo brdo iznad ulaza u tunelsko grotlo.
Ovu scenu sam zapamtio još kada me je Milica vozila u Huntingdon, kada sam išao na intervju za posao.

Kako se približavamo Londonu, pitome ruralne krajolike zamenjuju veliki putni čvorovi, useci, podvožnjaci i nadvožnjaci...ogromna betonska infrastruktura koja opslužuje saobraćaj ovog osmomilionskog grada. Iznad puta se nižu ogromne osvetljene table sa putokazima ali i informacijama o zagušenjima ili incidentima na putu kako bi se vozači usmerili na manje opterećene deonice. Takođe, displeji pokazuju i procenu koliko je vremena potrebno voziti do značajnih delova Londona (npr. do aerodroma). Sve je pod kamerama i saobraćaj se automatski reguliše.

Specijalno za ovaj vikend i za ovu vožnju sam napravio svoju muzičku kompilaciju koja obuhvata meni drage pesme, od kojih svaka u sebi nosi simboliku i sećanje na neku osobu, događaj ili jednostavno neku moju ličnu impresiju...

CD 1:

1. Kanye West - Flashing Lights (Ft. Dwele)
2. The Killers - Read My Mind
3. Justice vs Simian - We Are You Friends
4. Planet Funk - Chase The Sun
5. Yves Larock - Rise Up
6. Madness - One Step Beyond
7. Madness - Our House
8. Lynyrd Skynyrd - Sweet Home Alabama
9. Space - Me and You vs The World
10. REM - Leaving New York
11. Shaggy - It wasn't me
12. Jackson 5 - Give Me One More Chance
13. Kanye West - Good Morning
14. Razorlight - Hey Ya (unplugged version)
15. Madness - Baggy Trousers
16. Marvin Gaye - Sexual Healing
17. Texas - You Make Me Feel
18. The Automatic - Monster


CD 2:

1. Mark Ronson - Stop Me
2. Skatalites - Guns Of Navarone (live, old recording)
3. Amy Winehouse - Fuck Me Pumps
4. Britney Spears - Gimme More
5. Ska Cubano - Chango
6. Conjure One - Center Of The Sun
7. Estelle ft Kanye West - American Boy
8. Guns'n'Roses - Sweet Child Of Mine
9. Kanye West - Can't Tell Me Nothing
10. Michael Jackson - Blame It On The Boogie
11. Sparks - When Do I Get To Sing 'My Way'
12. Skatalites - Guns Of Navarone
13. The Specials - Guns Of Navarone (live)
14. Amy Winehouse - You Know I'm No Good
15. ABC - The Look Of Love
16. ABBA - Chiquitita
17. Amy Winehouse - Tears Dry On Their Own
18. Amy Winehouse - He Can Only Hold Her

Kada sam stigao u centralni London, potrošio sam više od sat vremena da nađem ulicu gde bih se mogao parkirati a da opet ne budem jako daleko od kluba gde sam pošao. Da sam bio iskusniji, parking bih našao mnogo brže, jer treba poznavati grad i iz perspektive vozača. Na kraju sam parkirao u jednoj ulici blizu Tottenham Court Road-a, na 15 minuta hoda do kluba.

Tamo su bile Staša i Mika, Irena i Marton a došla je i Sandra sa svojim drugaricama. Pozdravio sam se sa Marijanom i Jasminom i ubrzo se Remedy popeo na stejdž. Oni sviraju veselu muziku, mešavinu rocka, country-ja ali i etno muzike sa Balkana (verujem da je to Marijanin uticaj). Publike je bilo mnogo, ali prostora za đuskanje malo, pa sam se morao zadovoljiti skakutanjem u mestu.


Posle njih je nastupio neki dark bend na čiju su muziku Doors-i očigledno imali možda i prevelik uticaj. No, bilo mi je interesantno da vidim kako uživo zvuči testera za drvo koja je kablom bila povezana na pojačalo. Svirao ju je frontmen tog benda tako što je gudio gudalom po njoj. Jadno gudalo...


Posle sam odbacio Sandru kući i prespavao sam kod Irene, na Canada Water-u.

Narednog dana mi je Irena pokazala njen komšiluk, i veliki tržni centar. Kada sam video da i Tesco tu ima veliku prodavnicu, osetio sam toplinu oko srca a u džepu sam, sa pritajenim osmehom na ustima, čvrsto stisao Tesco clubcard...

Canada Water je deo južnog Londona, prema Greenwich-u, i nalazi se preko puta Canary Wharfa. Ime je dobio po najvećem doku, u koji su do sredine prošlog veka pristajali brodovi iz Kanade. Mnogi dokovi su kasnije bili isušeni i tu se sada nalaze zaista lepi kvartovi sa stambenim zgradama i kućama. Zavidim Ireni jer joj treba 5 minuta hoda pa da dođe do keja sa klupicama, odakle se vide ukotvljeni brodovi, galebovi i labudovi...raj!


Popodne smo Irena i ja uronili mojim Škodilakom u gužvu londonskog subotnjeg saobraćaja. Tada sam prvi put kolima prešao preko čuvenog Tower Bridge-a. Išli smo severno, ka King's Cross-u, na roštilj kod njenog kolege Martona.

Kada smo se popeli u njegov stan koji se nalazi u potkrovlju i kada smo izašli na balkon, kroz zanosni dim pečenih krmonadli i luka, otkrio sam jedan novi, skriveni svet u ovom velegradu - svet terasa sa dvorišnih strana zgrada. Predivno! Sve okolne zgrade (koje nisu visoke, sa po 2 ili 3 sprata) imaju terasice a na njima su saksije sa cvećem, setovi stolova i stolica...i tu se ljudi za tren oka mogu sakriti od vreve i buke sa prometnih ulica. To su prave male privatne oaze mira.

Upoznao sam se sa Ireninom ekipom s posla, i njihovim prijateljima a društvo je baš bilo odasvud: Mađarska, Svazilend, Poljska, Južnoafrička Republika...a i mi smo časno "branili" boje srpske trobojke, najviše u gurmanskom ratu za kuhinjskim stolom ali i posle, kada smo igrali jednu francusku društvenu igru, sličnu bilijaru, gde je cilj što pre ubaciti istobojne žetone u rupe.

Uveče sam otišao kod mojih dragih Topalovića. Malo smo pričali, ali smo ubrzo pozaspivali jer smo bili umorni.

Sutradan smo se Jela, Branka i ja rano probudili i ćaskali uz kafu u našoj kuhinjici. Ah kako ja volim tu prostoriju...koliko sam takvih jutara tu doživeo sa svojim prijateljima iz Dorchestera, i koliko žurki ili samo običnih večernjih okupljanja gde su se svirale gitare, pekao domaći hleb, pravila ruska salata, pila 'Griža savesti'...odatle su nas ispraćali kada smo išli u izlaske a tu smo se i pozdravljali kada sam se vraćao nedeljom uveče za Huntingdon. Malo sam emocionalan i nostalgičan jer se Jela, Verka, Branka, Dragana i Pedja uskoro vraćaju u Srbiju. Tako je bilo i prošle godine, kada se praksa u hotelu završavala i Radži, Đoletu, Ceci i Bilji...

Jela i ja smo posle doručka otišli da gledamo Londonski maraton. Osećalo se uzbuđenje u vazduhu a pravu atmosferu smo počeli da doživljavamo kada smo iz busa izašli na Trafalgar skveru i krenuli ka Bakingemskoj palati, gde je bila ciljna krivina. Dok smo prolazili pored backstage-a, videli smo maratonske medalje, destine hiljada njih, kako su bile nanizane na metalne šipke dok su čekale da zablistaju na grudima trkača koji dođu na cilj.


Našli smo svoje mesto u masi, ali je tada počeo pljusak. Eto ti ga sad! No, zahvaljujući simpatičnoj tetici iz jedne charity organizacije, dobili smo crvene kačkete i mogli smo da se potpuno posvetimo bodrenju sportista. Uspeo sam da usnimim pobednika muškog maratona. Oficijeni spiker je puštao muziku, i svaki put bi rekao redni broj pesme, kao i broj CD-a, što smo Jela i ja smatrali nepotrebnim i smešnim. Kiša je uticala na njegov muzički izbor pa je publika mogla da čuje hitove grupe 'Wet wet wet' kao i pesmu 'It's a rainy man, Halleluyah!'...U jednom momentu, kada je pljusak bio najjači, jadan čovek se i izvinio publici zbog kiše...

Londonski maraton ima nekoliko kategorija...dečiji, zatim za invalide, ženski, muški i slobodni - otvoren za sve. Ovaj poslednji je i najinteresantniji jer tu se pojavljuju ljudi maskirani u Betmena, veliku bananu, Kremenka...a video sam i npr. njih petoricu, obučenih kao zatvorenici, u crno-bela prugasta odela, kako su lancem bili povezani i tako trčali zajedno...niko nije mogao da odustane na pola...


Jela je otišla da kupuje suvenire pred svoj povratak u Srbiju a ja sam odlučio da se sam prošetam do Barbican centra jer tamo nisam nikad bio. Barbican je veliki kompleks koncertnih i pozorišnih dvorana, bioskopa i galerijskog prostora u kome se svakodnevno dešavaju kulturni događaji. Tu se nalazi sedište Londonske filharmonije i Simfonijskog orkestra BBC-a.

Išao sam od Charing Cross-a, preko Covent Gardena, i Holborna. Barbican i zgrade okolo mi liče na jedan poluuspešan arhitektonski eksperiment. Geometrijski hladna arhitektura sedamdesetih je prošarana veštačkim vodopadom i jezerom koje je valjda trebalo da ubije tu surovu urbanost. Ali ja sam se i dalje osećao vrlo zatvoreno dok sam posmatrao te zgrade naokolo, sa strane Waterside kafea...


Izašao sam odatle i odšetao do City Point-a, zgrade gde me je Saul jednom odveo na piće, još kada sam prvi put bio u Londonu...Ko bi tada rekao da ću ponovo doći na to mesto...Čudan je život.

Bio sam gladan i jelo mi se nešto orijentalno i začinjeno pa sam odlučio da odšetam do mog voljenog Brick Lane-a. Tu sam od jednog Pakistanca kupio njihovo tradicionalno jelo - salosu. To su komadići povrća i mesa, pomešani sa začinima i umotani u testo koje se prži na ulju.


Tako sit sam bio raspoložen i za obilazak lokalnih prodavničica. U jednoj od njih, naleteo sam na kožnu jaknu koja mi se jako svidela a procenio sam da će čičica Indus, vlasnik prodavnice, biti kooperativan po pitanju cenkanja. Tražio je £70, ja sam ponudio £50, našli smo se na £60 i tako sam uštedeo za 10 litara benzina kojim sam se posle vratio u voljeni Huntingdon...

Bardens Boudoir, The Penny Black Remedy i jedna mala kosooka

Kada sam prošlog septembra u Noriču, sa drugarom Lakijem bio kod izvesnog Pola na garden party-ju, upoznao sam jednu našu devojku, Marijanu. Rekla mi je tada da peva u rok bendu The Penny Black Remedy i da često nastupaju u Londonu. Sredinom janura me je pozvala da ih čujem - nastupali su uskoro u klubu Bardens Boudoir.


Bio je 1. februar i ja sam se sa Stašom uputio put nama do tada nepoznatog kluba. Bardens Boudoir se nalazi u severoistočnom delu Londona, u Stoke Newington Road - ulici kroz koju smo prolazili sve je komentarišući u stilu "Kakva džamahirija...". To je očigledno bio još jedan od arapskih kvartova britanske prestonice, pun orijentalnih radnji, turističkih agencija sa musavim izlozima koje su nudile jeftine letove za Kairo, Damask i Džedu...Bilo je tu i skromnih poslastičarnica, malih fast food restorana gde kebab zauzima centralno mesto na meniju, zatim prodavnica istočnjačkih tepiha, garderobe i obuće (mladi Arapi su ludi za kombinacijama crnih odela, belih košulja i belih kožnih cipela na špic ili cipela od replike zmijske kože...). Po oronulim i prilično zapuštenim fasadama starih viktorijanskih zgrada tražili smo tablu sa brojem 38 kada je Staša slučajno ugledala sa druge strane ulice grupicu mladih ljudi ispred metalnih vrata koja su po izgledu bila dobar kandidat za ulaz u kakav underground klub. Pogledali smo natpis iznad - "Boudoir" i smesta prešli ulicu. Kada smo se sasvim približili ulazu, za oko su mi odmah zapale dve devojke koje su izašle da bi popušile cigaretu. Bile su sređene i obučene u stilu 60-ih. Wooow!!! Ovo nisam odavno video! Prave rockabilly mačkice, kao da su izašle iz "Želatina", jedna plavuša (izrazito svetle nijanse plave, skoro bele boje) a druga crnka (najcrnje crne kose). Obe su imale dosta pudera i šminke, ali trake na glavi, korseti, suknjice, tanki strukići, bele hulahopke i crne cipele su me oduševili. A još nismo ni sišli! Ovo mi se mnogo dopadalo! :)


Dole je bilo mešano društvo. Bilo je rokera, rokabilijevaca, a i ljudi u minimalističkom brit-pop fazonu devedesetih. Sam klub mi je ličio na jedan od onih u kojima se kovala britanska muzička scena poslednjih decenija: prilično otrcan, okrečen jeftinom masnom farbom, sa sporadičnim umetničkim detaljima. Stejdž je mali, jedva nešto uzdignut. Na njemu su se nizali bendovi a mi smo zakasnili da čujemo Marijanu i "Remedy". No, pronašao sam je, upoznao sam je sa Stašom a onda nas je ona pozvala da budemo sa ekipom iz benda i sa njenim društvom. Tu sam upoznao Keitha, Marijaninog dečka koji je gitarista i pevač u bendu. On je vrlo prijatan i pristupačan čovek što je samo potvrdilo priču koju sam čuo od mnogih: da su Škoti otvoreni i komunikativni ljudi, mnogo bolji od Britanaca po tom pitanju. Plesao sam sa Jasminom, još jednom našom devojkom koja je bila puna energije i raspoloženja te večeri.

Publika je đuskala...Parovi, devojke, momci...Sećam se jednog rockabilly momka, u pink odelu sa dugačkom kragnom i zalizanom kosom, koji se baš trudio sa plesom, kao i jednog para...devojka je u svom plesu povremeno dolazila kod mene i upućivala mi čežnjive poglede ali ja sam se ustručavao da joj diskreditujem dečka i smesta ga pretvorim u autsajdera...bio sam još novi ovde pa nisam želeo da se ističem :)

Odjednom se stvorila gužva ispred bine a na njoj se pojavilo jedno predivno malo stvorenje, koje je plenilo svojom lepotom, pikantnim pokretima...Bila je to Miss Lalla Morte, preslatka Japanka iz Pariza koja je upravo počela da izvodi svoj burlesque (to je kratka pozorišna forma, gde se na šaljiv način i prenaglašavanjem predstavljaju i kritikuju nečije karakteristike). Na Youtube sam pronašao snimak baš tog njenog nastupa:



Veče se bližilo kraju. Uvek sam voleo i taj period, posle svirke, kada DJ pušta muziku; masa se razredi, stvori se prostor za đusku po kom se onda raštrkaju ljudi i onda svako počne da igra neki svoj ples, za svoju dušu, totalno opušteno, onako detinje, nekad zatvorenih očiju...Tako sam i ja sebi dao oduška, jer obožavam da plešem...

Staša i ja smo se uskoro našli u nekom od noćnih buseva koji nas je vozio ka Camberwellu, u južni deo grada. Sutradan nas je čekala njena žurka a mi smo već bili zagrejani za zabavu!

Borba s kišom

Redovno mi se dešava da kiša počne da pada pet minuta nakon što raširim veš da se suši na štriku razapetom iznad mog backyard-a. Dobro ja osmotrim nebo pre tog čina ali uvek pomislim da neće ti oblaci ovamo ili da neće ovi doneti kišu. Još uvek ispadam naivan pred neuračunljivim britanskim vremenom. Trebalo je samo da odem do kuhinje i pristavim vodu za čaj (da..., za crni čaj koji pijem s mlekom) pa da se sunčano podne pretvori u mrkli mrak od oblaka, i da tišinu moje sobe počne prekidati agresivno dobovanje kišnih kapi o sims i staklo prozora. Digao sam ruke od trčanja po veš tako da je on imao još jedno ispiranje ali sam ga na kraju uneo da se suši u sobi, a posle par sati dvorište je bilo suvo kao da kiše ovde nije bilo danima...


Tako je bilo juče. A jutros je dvorište zabelelo od aprilskog snega...

Kad se zapamti dobra svirka...

Pre otprilike dva meseca išao sam sa drugarom Peđom na pijacu na kraju Portobello Road-a jer sam hteo da kupim neku dobru kožnu jaknu. Ta pijaca je mala, i nalazi se ispod nadvožnjaka na kraju te čuvene londonske ulice. Bio je već kraj radnog vremena, pijačari su pakovali svoju robu i jaknu nisam našao ali sam ispred tezge sa pločama, zbog bele francuske kape, prepoznao jednog muzičara kog sam zapamtio sa prošlogodišnjeg Notting Hill festivala. Stejdž na kom je on nastupao sa svojim bendom mi je bio najinteresantniji od svih - zbog muzike i zbog celokupne atmosfere. Veseli ritmovi truba i bubnjeva su konstantno vukli celu ulicu na đuskanje i ples. To je bila fuzija reggae-a, ska, salse, kao i salonske muzike latinske Amerike iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka. Vrlo mi se dopala i egzotična scenografija ove scene kao i ekscentrični kostimi muzičara i DJ-eva.


Ovih dana sam rešio da otkrijem ko je zapravo taj čovek (desno na slici) i kako se zove taj njegov bend. Pola sata surfovanja po sajtovima sa programom festivala, portalima londonske muzičke scene i, naravno, kad je o muzici reč, nezaobilaznom MySpace-u, otkrilo je magično ime: Top Cats! To je jedan od vodećih londonskih ska bendova a čovek sa belom kapom je Nathan Lerner (poznatiji u narodu kao Natty Bo). On je i član benda Ska Cubano, grupe koja je razvila istoimeni muzički pravac. Oni su nastupali širom planete, čak i na dodeli Nobelove nagrade za mir 2005. godine, a eto, baš sutra sviraju u jednom od mojih omiljenih klubova - KOKO na Camdenu. Nadam se da će nastupati i na narednom Notting Hill karnevalu.

Londonski triptih (23-24/02/2008)

Tri velika događaja su se smestila u dva dana prošlog vikenda: Banjina rođendanska žurka, kolektivni izlazak u klub Fabric i nedeljna šetnja po Brick Lane-u sa Irenom.

Žurka u čuvenoj Topalovića kući je bila najbolja koja je ikad organizovana u tom velelepnom stanu u elitnom delu britanske prestonice. Naša Branka je ponovo proslavila 18 rođendan i mi smo joj celo veče nesebično pomagali u tome. Za muziku se pobrinula DJ Verka, resident kafića "Lambada" na Klisi i čest gost za mix-pultom novosadskog radija "Buca". Nakon tradicionalnog gašenja rođendanskih svećica, veselo društvo okićeno šarenim kupastim kapama iz John Lewis-a se preselilo u sobu sa podijumom za ples. Vrsnom mešavinom domaće i strane muzike Verka je postepeno goste dovodila u stanje transa. Nije trebalo mnogo pa da hitovi hypno-folka iz 90-ih kao i kvalitetna britanska piva, breezeri i vina sve prisutne vrlo brzo dovedu do ekstaze. Na dole priloženoj slici se nalazi jedan takav momenat uhvaćen okom foto-aparata.


Iz vulkanske atmosfere apartmana u Queen's Grove, izašli smo na Finchley Road ne bismo li ugledali neko taksi vozilo sa upaljenim znakom TAXI (to je znak da je vozilo slobodno). Ubrzo smo već bili na putu ka delu Londona koji se zove Holborn jer se tu, odmah pored stare Smithfield pijace nalazi klub koji je 2006. godine bio izabran za najbolji klub na svetu - Fabric. Da ispred, između postavljenih metalnih ograda nije bila dugačka zmija ljudi koji su čekali da uđu, kao i izbacivači sa bubicama i mikrofonima, ne bismo baš tako lako potrefili mesto. Jednostavno, neugledna i relativno oronula zgrada ne odaje utisak da se ispod nje krije pravi podzemni techno mravinjak u spletu tunela i stepeništa.


Dok smo čekali da uđemo, upoznali smo neke Špance ali smo ih ubrzo izgubili iz vida čim smo se našli pod svodovima laguma. Ulaznica je koštala £16. Klub ima 3 dela, svaki sa svojom muzikom, DJ-em i šmekom. Moram priznati da nisam nešto posebno bio oduševljen ambijentom ali ni muzikom u prve dve sobe. Ali...Irena i ja smo hteli da istražimo i treću sobu, i to je bio pun pogodak! Kada smo došli, bila je skoro prazna, a onda je dvojac iz Osla, Ost & Kjex, počeo sa svojim setom. Nije trebalo mnogo pa da se publika okupi. Muzika koju su puštali je bila FENOMENALNA. Ja sam svom dušom i telom upijao svaki ton, svaki beat, prelaz i harmoniju. Bio sam totalno hipnotisan. Nisam ni đuskao. Jednostavno sam zatvorenih očiju stajao oslonjen uz zid. I putovao...u detinjstvo, na neka draga mesta, video neka draga lica...Čudno je to, kako su me te vazdušne vibracije, splet talasa na različitim frekvencijama koji se zovu Muzika, učinili toliko radosnim, ispunjenim i velikim...Želeo sam da zagrlim našu planetu, sve ljude, ceo svet! Toliko sam bio srećan! To mi se dešava kada i kod kuće slušam neke moje drage elektronske numere i baš žalim ljude koji moraju da uzimaju opijate kako bi uživali u muzici, ako im to uopšte i pomaže u tome...


Nedelja je bio dan za opuštanje. Želeo sam da odem na Spitalfields pijacu, jer nikad ranije na njoj nisam bio, a ja volim pijace, više nego neke luksuzne butike. Prodavci su neposredniji, može se cenkati, ćaskati sa njima, atmosfera je mnogo opuštenija. Irena mi je bila vodič.


Spitalfields market se nalazi vrlo blizu Liverpool stanice (železnička stanica koja uz Cannon Street i Fenchurch Street stanice omeđuje londonski City). Interesantno je kako je dovoljno bilo skrenuti iz jedne ulice u drugu (iz Bishopsgate u Brushfield ulicu) i odjednom napustiti hladnu arhitekturu bankarskog centra sveta i naći se u živahnom ambijentu mesta gde se pod jednim krovom prodaje roba iz celog sveta. Bili smo i u jednoj ogromnoj vintage prodavnici. Ovakve prodavnice su vrlo popularne u Londonu jer se u njima može naći retro garderoba, cipele, tašne, kape i nakit. Tu se kupuju kostimi za fancy dress party-je (maskembale). U hali pored se takođe prodavala šarolika garderoba na tezgama ali se tu moglo sesti i popiti prava etiopska kafa, pojesti kebab, ili falafel...bili smo na ulazu u Brick Lane ulicu...


Brick Lane je bio moje novo otkriće. Bio sam ushićen kao kada sam otkrio Camden (a to je bilo slučajno, dok sam se šetao uz Regent's Canal, od King's Cross-a pa prema Regent's parku). Ova ulica je prepuna orijentalnih prodavnica, kafana, restorana i klubova. Pečat su joj dali imigranti iz Bangladeša koji su se u taj kraj doseljavali sredinom prošlog veka. Po njima se ovaj deo grada često zove i Banglatown, mada u kraju ima i mnogo Hindusa i Muslimana. Mirisi začina i aromatičnih čajeva su me podsetili na atmosferu u starom delu Jerusalima. Ali ovo je bilo parče Orijenta usađeno među stare engleske zgrade sagrađene u viktorijanskom stilu. Vrlo neobična kombinacija. Ali to je London - svet u malom, gde mnoge etničke zajednice i konfesije imaju svoje kvartove (Muslimani su oko Edgware ulice, Jevreji su u severnom Londonu i Golders Green-u; naših ima u Sheperd's Bush-u, u zapadnom Londonu).

Irena je predložila da sednemo u jedan restorančić koji je još ranije šmeknula. Enterijer je bio u stilu Turskih kafana, a gosti su ispred mogli pušiti i šišu (nargilu). Probali smo musaku i ovčetinu sa pirinčem. I čokoladni kolač...


Na tabli koja je bila okačena o zid smo videli natpis u stilu "Taste specialities of Madame Dmitrović..." pa smo kelnera pitali ko je Madam Dmitrović. Ubrzo smo je i upoznali - to je devojka iz Banja Luke koja je menadžer restorana. Eto, nema gde nas nema :)

Izašli smo iz ove nestvarne ulice i kao da smo se bili vratili sa nekog mističnog puta u istoriju i neke daleke predele. Ona je uzela bus za Canada Water, a ja za Oxford Street i posle St. John's Wood...Pozdravio sam se sa Topalovićima a Jela mi je i ovaj put upakovala svež domaći hleb koji je sama mesila.

Sedeo sam u vozu za Huntingdon, slušao sam neku ambijentalnu muziku a kroz glavu su mi, u nekom umornom polusnu, prolazile sve ove scene...još jednog londonskog vikenda...

Benefit of having a small car

Photo was taken in the Kilburn Park Road, London.

Jambolija

Sinoć sam prvi put čuo za ovu reč, a voleo bih da nisam. Bar ne u tom kontekstu. Rečenica "...Zidovi uzanog stepeništa su bili obloženi lako zapaljivom jambolijom..." se nalazi u mnogim novinarskim izveštajima o stravičnoj nesreći koja se desila preksinoć u Lounge klubu u Novom Sadu. Osam mladih života se ugasilo u vatrenom grotlu iz kog nije bilo izlaza.

Sedeo sam na spratu tog kluba nekoliko puta. Retro koncept enterijera je bio nesvakidašnji ali ambijent i prostor su bili pomalo klaustrofobični, i na žalost, sada kobni. Stresao sam se kada sam samo pomislio kako su mogli izgledali ti trenuci pakla...

Iako se sada nagađa kako je do požara došlo, jedno je sigurno: verovatnoća da dođe do tragedije je uvek postojala, što zbog nepostojanja pomoćnog izlaza, što zbog veštačkog materijala kojim je dekorisan enterijer. A tu je bio još jedan sveprisutan faktor: dozvoljeno pušenje na javnim mestima. Ako bi ono bilo zakonom zabranjeno, dobit za društvo bi bila ogromna: mladi ljudi se ne bi gušili u oblacima dima kada izađu u svoj omiljeni klub, smanjio bi se broj kancerogenih oboljenja, a bio bi manji i rizik od požara.

Engleski parlament je 1. jula 2007. doneo takav zakon. I bilo je neobično izaći i videti kako po kafićima i klubovima više niko ne puši, nema gustog dima ispod tavanica i iznad šankova, ljudi ne tumaraju i ne plešu u otrovnoj magli; garderoba ne smrdi na duvan po povratku kući. Ovo je jedna od prvih stvari koju mnogi moji prijatelji iz Srbije primete kada izađemo ovde u neki klub, pab ili restoran.

Zakon je donet i ljudi ga poštuju. Kazna za pušače koji ga prekrše je £50, odnosno £30 ako se plati u naredne dve nedelje. Ukoliko ugostitelji dozvole pušenje u svojim objektima, rizikuju da budu kažnjeni sa £2500. Postojala je bojazan među njima da će im opasti broj mušterija ali to se nije desilo jer su, na primer, u pabove počeli da dolaze ljudi koji su ih ranije izbegavali baš zbog duvanskog dima. A svaki pab, ili klub, ima takozvani beer garden - natkriven deo ispred ili iza objekta gde pušači mogu da izađu i konzumiraju cigarete. Neki su čak uvideli da na tom mestu lako dolazi i do poznanstava...jer su ljudi skoncentrisani na malom prostoru i nekako su više upućeni jedni na druge. Često su to zapravo bašte, sa drvenim klupama i stolovima, gde se može izneti piće i sesti.

Ovaj zakon nije ograničen samo na zatvorene prostore. Pušenje je zabranjeno čak i na peronima železničkih stanica ali i na autobuskim stajalištima.

Da je sličan zakon postojao kod nas, ova tragedija bi možda bila i izbegnuta. Ipak, nikad nije kasno za prave zakonodavne poteze.