Žurka u čuvenoj Topalovića kući je bila najbolja koja je ikad organizovana u tom velelepnom stanu u elitnom delu britanske prestonice. Naša Branka je ponovo proslavila 18 rođendan i mi smo joj celo veče nesebično pomagali u tome. Za muziku se pobrinula DJ Verka, resident kafića "Lambada" na Klisi i čest gost za mix-pultom novosadskog radija "Buca". Nakon tradicionalnog gašenja rođendanskih svećica, veselo društvo okićeno šarenim kupastim kapama iz John Lewis-a se preselilo u sobu sa podijumom za ples. Vrsnom mešavinom domaće i strane muzike Verka je postepeno goste dovodila u stanje transa. Nije trebalo mnogo pa da hitovi hypno-folka iz 90-ih kao i kvalitetna britanska piva, breezeri i vina sve prisutne vrlo brzo dovedu do ekstaze. Na dole priloženoj slici se nalazi jedan takav momenat uhvaćen okom foto-aparata.
Iz vulkanske atmosfere apartmana u Queen's Grove, izašli smo na Finchley Road ne bismo li ugledali neko taksi vozilo sa upaljenim znakom TAXI (to je znak da je vozilo slobodno). Ubrzo smo već bili na putu ka delu Londona koji se zove Holborn jer se tu, odmah pored stare Smithfield pijace nalazi klub koji je 2006. godine bio izabran za najbolji klub na svetu - Fabric. Da ispred, između postavljenih metalnih ograda nije bila dugačka zmija ljudi koji su čekali da uđu, kao i izbacivači sa bubicama i mikrofonima, ne bismo baš tako lako potrefili mesto. Jednostavno, neugledna i relativno oronula zgrada ne odaje utisak da se ispod nje krije pravi podzemni techno mravinjak u spletu tunela i stepeništa.
Dok smo čekali da uđemo, upoznali smo neke Špance ali smo ih ubrzo izgubili iz vida čim smo se našli pod svodovima laguma. Ulaznica je koštala £16. Klub ima 3 dela, svaki sa svojom muzikom, DJ-em i šmekom. Moram priznati da nisam nešto posebno bio oduševljen ambijentom ali ni muzikom u prve dve sobe. Ali...Irena i ja smo hteli da istražimo i treću sobu, i to je bio pun pogodak! Kada smo došli, bila je skoro prazna, a onda je dvojac iz Osla, Ost & Kjex, počeo sa svojim setom. Nije trebalo mnogo pa da se publika okupi. Muzika koju su puštali je bila FENOMENALNA. Ja sam svom dušom i telom upijao svaki ton, svaki beat, prelaz i harmoniju. Bio sam totalno hipnotisan. Nisam ni đuskao. Jednostavno sam zatvorenih očiju stajao oslonjen uz zid. I putovao...u detinjstvo, na neka draga mesta, video neka draga lica...Čudno je to, kako su me te vazdušne vibracije, splet talasa na različitim frekvencijama koji se zovu Muzika, učinili toliko radosnim, ispunjenim i velikim...Želeo sam da zagrlim našu planetu, sve ljude, ceo svet! Toliko sam bio srećan! To mi se dešava kada i kod kuće slušam neke moje drage elektronske numere i baš žalim ljude koji moraju da uzimaju opijate kako bi uživali u muzici, ako im to uopšte i pomaže u tome...
Nedelja je bio dan za opuštanje. Želeo sam da odem na Spitalfields pijacu, jer nikad ranije na njoj nisam bio, a ja volim pijace, više nego neke luksuzne butike. Prodavci su neposredniji, može se cenkati, ćaskati sa njima, atmosfera je mnogo opuštenija. Irena mi je bila vodič.
Spitalfields market se nalazi vrlo blizu Liverpool stanice (železnička stanica koja uz Cannon Street i Fenchurch Street stanice omeđuje londonski City). Interesantno je kako je dovoljno bilo skrenuti iz jedne ulice u drugu (iz Bishopsgate u Brushfield ulicu) i odjednom napustiti hladnu arhitekturu bankarskog centra sveta i naći se u živahnom ambijentu mesta gde se pod jednim krovom prodaje roba iz celog sveta. Bili smo i u jednoj ogromnoj vintage prodavnici. Ovakve prodavnice su vrlo popularne u Londonu jer se u njima može naći retro garderoba, cipele, tašne, kape i nakit. Tu se kupuju kostimi za fancy dress party-je (maskembale). U hali pored se takođe prodavala šarolika garderoba na tezgama ali se tu moglo sesti i popiti prava etiopska kafa, pojesti kebab, ili falafel...bili smo na ulazu u Brick Lane ulicu...
Brick Lane je bio moje novo otkriće. Bio sam ushićen kao kada sam otkrio Camden (a to je bilo slučajno, dok sam se šetao uz Regent's Canal, od King's Cross-a pa prema Regent's parku). Ova ulica je prepuna orijentalnih prodavnica, kafana, restorana i klubova. Pečat su joj dali imigranti iz Bangladeša koji su se u taj kraj doseljavali sredinom prošlog veka. Po njima se ovaj deo grada često zove i Banglatown, mada u kraju ima i mnogo Hindusa i Muslimana. Mirisi začina i aromatičnih čajeva su me podsetili na atmosferu u starom delu Jerusalima. Ali ovo je bilo parče Orijenta usađeno među stare engleske zgrade sagrađene u viktorijanskom stilu. Vrlo neobična kombinacija. Ali to je London - svet u malom, gde mnoge etničke zajednice i konfesije imaju svoje kvartove (Muslimani su oko Edgware ulice, Jevreji su u severnom Londonu i Golders Green-u; naših ima u Sheperd's Bush-u, u zapadnom Londonu).
Irena je predložila da sednemo u jedan restorančić koji je još ranije šmeknula. Enterijer je bio u stilu Turskih kafana, a gosti su ispred mogli pušiti i šišu (nargilu). Probali smo musaku i ovčetinu sa pirinčem. I čokoladni kolač...
Na tabli koja je bila okačena o zid smo videli natpis u stilu "Taste specialities of Madame Dmitrović..." pa smo kelnera pitali ko je Madam Dmitrović. Ubrzo smo je i upoznali - to je devojka iz Banja Luke koja je menadžer restorana. Eto, nema gde nas nema :)
Izašli smo iz ove nestvarne ulice i kao da smo se bili vratili sa nekog mističnog puta u istoriju i neke daleke predele. Ona je uzela bus za Canada Water, a ja za Oxford Street i posle St. John's Wood...Pozdravio sam se sa Topalovićima a Jela mi je i ovaj put upakovala svež domaći hleb koji je sama mesila.
Sedeo sam u vozu za Huntingdon, slušao sam neku ambijentalnu muziku a kroz glavu su mi, u nekom umornom polusnu, prolazile sve ove scene...još jednog londonskog vikenda...
